Prikaz knjige „Minhen“ – unutar uverljive zavere u predvečerje rata
Robert Heris je na sigurnom tlu u ovom briljantnom špijunskom romanu o Čemberlenovom poslednjem pokušaju političkog pregovora sa Hitlerom.
U pitanju je jedna od fotografija koja je odredila dvadeseti vek: Nevil Čemberlen izlazi iz aviona iz Minhena u septembru 1938, steže papir koji je Hitler potpisao i kasnije tog dana saopštava „mir za naše doba“.
Minhenski sporazum je došao u vreme ultimatuma lidera gladnih moći, neiskrenih pregovora i – nepoznato u to vreme – zavere o uklanjanju Hitlera čiji zaplet kao da je izašao pravo iz špijunskih drama. Savršen scenario za još jedan uzbudljivi istorijski roman Roberta Harisa.
Haris je na sigurnom i poznatom tlu u „Minhenu“ – brzo se smešta u scenario iz sredine dvadesetog veka koji je „Otadžbinu“ i „Enigmu“ učinio neodoljivim, a klaustrofobični osećaj koji konferencija nosi dolazi iz prošlogodišnjeg istraživanja Vatikanske politike u „Konklavi“. Kada je Heris bio politički urednik Obzervera kasnih osamdesetih, napravio je televizijski dokumentarac koji je obeležio pedesetogodišnjicu Minhena: naslov, „Bog vas blagoslovio, gospodine Čemberlen“, u kome je prikazan oklevetani britanski premijer, glavni junak ovog romana.
Istorija nije bila nežna prema Čemberlenu. Ali Haris je mnogo blaži, izgrađuje inteligentan slučaj za čoveka koji je očajnički verovao da može – i treba – da izbegne rat, ali je i spremio dovoljno pomoćnih planova za Britaniju ukoliko se desi najgore. U „Minhenu“ je on mnogo mudriji rukovodilac nego što bi većina istoričara dozvolila, koga su opovrgli događaji i neiskrene ličnosti, a ne lične odluke.
Ali ovo je roman o intrigantnom vremenu političkih mahinacija i balansiranja na ivici rata, sa napetim zapletom koji svakog trenutka samo što ne eksplodira, iako se zahuktava tek od polovine knjige. Nemački diplomata, Pol Hartman i jedan od Čemberlenovih privatnih sekretara, Hju Legat, prijatelji su sa fakulteta. Hartmana brine ovaj naizgled očigledan pravac u kom se zaputila Hitlerova Nemačka, pokušava da obavesti Čemberlena šta Firer namerava da uradi sa Evropom. I to ne uključuje mnogo diplomatije.
I dok Legat pokušava da shvati šta Hartman želi da uradi – da spreči Britaniju da potpiše, ili još važnije, da poveruje u bilo koju vrstu Minhenskog sporazuma – nailazimo na dokumenta skrivena u novinama, pištolje u toaletima, begove od tajnih Gestapo agenata i sastanke kasno u noć. Ima mnogo pušenja i znojenja dok razdragano priznaju da su očajni špijuni.
Kao da je Heris podelio njihovu zapanjenost onim u šta su se upleli – njihovi nestašluci ne funkcionišu najbolje kao triler u kontekstu romana vernom činjenicama. Istina je da neke od njihovih postavki odražavaju stvarnu Osterovu zaveru za ubistvo Hitlera, ali nisu baš napete, s obzirom na ogroman spojler po imenu Drugi svetski rat, koji prilično ograničava prilike za napetost.
Ipak, Legat i Hartman imaju veću svrhu. Narativ posmatramo njihovim očima, što Herisu omogućava da suprotstavi politiku na visokom nivou sa posledicama rata za ljude koji će se u njemu boriti. Legat odmah poziva svoju suprugu kada shvati ozbiljnost Hitlerovih pretnji i govori joj da uzme decu i napusti London. Hartman je prestravljen zvukom motorne divizije koji odzvanja Berlinom i iz prve ruke svedoči kako Zakoni iz Nirnberga utiču na njegove prijatelje.
Oni su, bez svake sumnje, ljudi sa dobrom namerom – i nekoliko demona – uhvaćeni u situaciji za koju nisu imali snage da je promene. Heris briljantno opisuje njihov svet; London pre rata, sa protivavionskom artiljerijom, baražnim balonima i reflektorima, deluje živopis vijore se na svakoj zgradi.
Najimpresivnije od svega je to što se Heris ne koristi svojim znanjem da predoči šta očekuje svet o kojem govori njegov roman; koncentriše se na Minhen 1938, i skup korumpirane i naivne moći. Ali dopušta sebi jedan komentar o čoveku koji je cenio mir. Dok Čemberlen izlazi iz aviona mašući vrednim dokumentom, Heris zamišlja „zašiljenu crnu figuru u središtu velikog svetla, sa rukama ispruženim, poput čoveka koji se bacio na strujnu ogradu“. Doista.
Autor: Ben Ist
Izvor: theguardian.com
Prevod: Miloš Vulikić
U pitanju je jedna od fotografija koja je odredila dvadeseti vek: Nevil Čemberlen izlazi iz aviona iz Minhena u septembru 1938, steže papir koji je Hitler potpisao i kasnije tog dana saopštava „mir za naše doba“.
Minhenski sporazum je došao u vreme ultimatuma lidera gladnih moći, neiskrenih pregovora i – nepoznato u to vreme – zavere o uklanjanju Hitlera čiji zaplet kao da je izašao pravo iz špijunskih drama. Savršen scenario za još jedan uzbudljivi istorijski roman Roberta Harisa.
Haris je na sigurnom i poznatom tlu u „Minhenu“ – brzo se smešta u scenario iz sredine dvadesetog veka koji je „Otadžbinu“ i „Enigmu“ učinio neodoljivim, a klaustrofobični osećaj koji konferencija nosi dolazi iz prošlogodišnjeg istraživanja Vatikanske politike u „Konklavi“. Kada je Heris bio politički urednik Obzervera kasnih osamdesetih, napravio je televizijski dokumentarac koji je obeležio pedesetogodišnjicu Minhena: naslov, „Bog vas blagoslovio, gospodine Čemberlen“, u kome je prikazan oklevetani britanski premijer, glavni junak ovog romana.
Istorija nije bila nežna prema Čemberlenu. Ali Haris je mnogo blaži, izgrađuje inteligentan slučaj za čoveka koji je očajnički verovao da može – i treba – da izbegne rat, ali je i spremio dovoljno pomoćnih planova za Britaniju ukoliko se desi najgore. U „Minhenu“ je on mnogo mudriji rukovodilac nego što bi većina istoričara dozvolila, koga su opovrgli događaji i neiskrene ličnosti, a ne lične odluke.
Ali ovo je roman o intrigantnom vremenu političkih mahinacija i balansiranja na ivici rata, sa napetim zapletom koji svakog trenutka samo što ne eksplodira, iako se zahuktava tek od polovine knjige. Nemački diplomata, Pol Hartman i jedan od Čemberlenovih privatnih sekretara, Hju Legat, prijatelji su sa fakulteta. Hartmana brine ovaj naizgled očigledan pravac u kom se zaputila Hitlerova Nemačka, pokušava da obavesti Čemberlena šta Firer namerava da uradi sa Evropom. I to ne uključuje mnogo diplomatije.
I dok Legat pokušava da shvati šta Hartman želi da uradi – da spreči Britaniju da potpiše, ili još važnije, da poveruje u bilo koju vrstu Minhenskog sporazuma – nailazimo na dokumenta skrivena u novinama, pištolje u toaletima, begove od tajnih Gestapo agenata i sastanke kasno u noć. Ima mnogo pušenja i znojenja dok razdragano priznaju da su očajni špijuni.
Kao da je Heris podelio njihovu zapanjenost onim u šta su se upleli – njihovi nestašluci ne funkcionišu najbolje kao triler u kontekstu romana vernom činjenicama. Istina je da neke od njihovih postavki odražavaju stvarnu Osterovu zaveru za ubistvo Hitlera, ali nisu baš napete, s obzirom na ogroman spojler po imenu Drugi svetski rat, koji prilično ograničava prilike za napetost.
Ipak, Legat i Hartman imaju veću svrhu. Narativ posmatramo njihovim očima, što Herisu omogućava da suprotstavi politiku na visokom nivou sa posledicama rata za ljude koji će se u njemu boriti. Legat odmah poziva svoju suprugu kada shvati ozbiljnost Hitlerovih pretnji i govori joj da uzme decu i napusti London. Hartman je prestravljen zvukom motorne divizije koji odzvanja Berlinom i iz prve ruke svedoči kako Zakoni iz Nirnberga utiču na njegove prijatelje.
Oni su, bez svake sumnje, ljudi sa dobrom namerom – i nekoliko demona – uhvaćeni u situaciji za koju nisu imali snage da je promene. Heris briljantno opisuje njihov svet; London pre rata, sa protivavionskom artiljerijom, baražnim balonima i reflektorima, deluje živopis vijore se na svakoj zgradi.
Najimpresivnije od svega je to što se Heris ne koristi svojim znanjem da predoči šta očekuje svet o kojem govori njegov roman; koncentriše se na Minhen 1938, i skup korumpirane i naivne moći. Ali dopušta sebi jedan komentar o čoveku koji je cenio mir. Dok Čemberlen izlazi iz aviona mašući vrednim dokumentom, Heris zamišlja „zašiljenu crnu figuru u središtu velikog svetla, sa rukama ispruženim, poput čoveka koji se bacio na strujnu ogradu“. Doista.
Autor: Ben Ist
Izvor: theguardian.com
Prevod: Miloš Vulikić
