Prikaz knjige Marija Vargasa Ljose „Sablje i utopije“
U knjizi „Sablje i utopije – Pogledi na Latinsku Ameriku“, objavljeni su odabrani politički ogledi i eseji o umetnosti nobelovca Marija Vargasa Ljose. Izbor tekstova pisanih više od četiri decenije (od 1966. do 2008.) napravio je Karlos Granes, specijalista za antropologiju kulture. Za srpski prevod zaslužan je Branko Anđić.
Knjiga „Sablje i utopije“ je neka vrsta biografije Ljosinog mišljenja, pre svega političkog. Ogledi su organizovani tematski, u pet poglavlja unutar kojih se poštuje hronologija. Samo poslednje je posvećeno umetnosti.
Ljosu ne treba štititi od Ljose. On je uvek otvoreno govorio o sebi da je liberal, pojednostavljeno rečeno – zalaže se za severnoamerički model demokratije i slobodnog tržišta, kao društveno uređenje koje treba primeniti na sve zemlje Latinske Amerike, pre svega na njegov rodni Peru. Indikativno je, pomalo patetično naslovljeno, poglavlje Odbrana demokratije i liberalizma. Ako niste skloni intervencionizmu, autorovo prećutkivanje spoljnog, pre svega američkog, mešanja u sudbine latinoameričkih naroda je pomalo nepristojno. Ali, sam Ljosa piše: „Ideje podvaljuju ljudima, a pamet i znanje se češće ukrštaju sa moralom, nego što se sa njim poklapaju“.
U poslednjem poglavlju Korist od nerealnosti: latinoamerička umetnost i književnost Ljosa piše o Kortasaru, Borhesu, Markesu i drugim važnim umetnicima; izriče najtačnije sudove o magičnom realizmu, iako taj termin i ne pominje; piše o specifičnosti ovih pisaca i o njihovim ljudskim osobinama. Borhesovu prozu naziva „anomalijom, gde intelektualno uvek proždire i rastače fizičko“. Otkriva kako ga je Kortasar svojim „Školicama“ naučio da je pisanje genijalni način zabave i prašta mu politička neslaganja; ispisuje apoteozu Markesu, njegovom „vulkanskom stilu“ u remek-delu „Sto godina samoće“. Blistav je esej Jezik strasti posvećen Fridi Kalo, napisan upravo tako, sa velikom strašću i divljenjem.
Veliki pisac Mario Vargas Ljosa ume i hoće da se duboko pokloni drugim velikim umetnicima, što je redak slučaj. A za sebe samoironično konstatuje da je u stalnoj partogenezi, pošto se ljudi pre nego što pohvale njegovo delo, ograđuju od njegovog političkog mišljenja; zato ćemo zaključujući tekst upotrebiti veznik „i“ a ne „ali“: volimo Ljosinu književnost i nismo saglasni sa njegovim političkim mišljenjem.
Autor: Sanja Milić
Izvor: RTS Kulturni Dnevnik
Knjiga „Sablje i utopije“ je neka vrsta biografije Ljosinog mišljenja, pre svega političkog. Ogledi su organizovani tematski, u pet poglavlja unutar kojih se poštuje hronologija. Samo poslednje je posvećeno umetnosti.
Ljosu ne treba štititi od Ljose. On je uvek otvoreno govorio o sebi da je liberal, pojednostavljeno rečeno – zalaže se za severnoamerički model demokratije i slobodnog tržišta, kao društveno uređenje koje treba primeniti na sve zemlje Latinske Amerike, pre svega na njegov rodni Peru. Indikativno je, pomalo patetično naslovljeno, poglavlje Odbrana demokratije i liberalizma. Ako niste skloni intervencionizmu, autorovo prećutkivanje spoljnog, pre svega američkog, mešanja u sudbine latinoameričkih naroda je pomalo nepristojno. Ali, sam Ljosa piše: „Ideje podvaljuju ljudima, a pamet i znanje se češće ukrštaju sa moralom, nego što se sa njim poklapaju“.
U poslednjem poglavlju Korist od nerealnosti: latinoamerička umetnost i književnost Ljosa piše o Kortasaru, Borhesu, Markesu i drugim važnim umetnicima; izriče najtačnije sudove o magičnom realizmu, iako taj termin i ne pominje; piše o specifičnosti ovih pisaca i o njihovim ljudskim osobinama. Borhesovu prozu naziva „anomalijom, gde intelektualno uvek proždire i rastače fizičko“. Otkriva kako ga je Kortasar svojim „Školicama“ naučio da je pisanje genijalni način zabave i prašta mu politička neslaganja; ispisuje apoteozu Markesu, njegovom „vulkanskom stilu“ u remek-delu „Sto godina samoće“. Blistav je esej Jezik strasti posvećen Fridi Kalo, napisan upravo tako, sa velikom strašću i divljenjem.
Veliki pisac Mario Vargas Ljosa ume i hoće da se duboko pokloni drugim velikim umetnicima, što je redak slučaj. A za sebe samoironično konstatuje da je u stalnoj partogenezi, pošto se ljudi pre nego što pohvale njegovo delo, ograđuju od njegovog političkog mišljenja; zato ćemo zaključujući tekst upotrebiti veznik „i“ a ne „ali“: volimo Ljosinu književnost i nismo saglasni sa njegovim političkim mišljenjem.
Autor: Sanja Milić
Izvor: RTS Kulturni Dnevnik
