Prikaz knjige „Ma, sve je sje*ano“ – Filozofija za 21. vek
Knjiga veoma uticajnog američkog blogera i psihologa Marka Mansona sastoji se iz dva dela: Nada i Sve je sjebano. U prvoj celini autor, između ostalog, tvrdi da mnogo toga za šta mislimo da smo lično odlučili, zapravo su umesto nas odlučili drugi (društvo i pojedinci: porodica, roditelji, prijatelji…). Kako bi stručno objasnio ovu i razne druge zablude savremenog pojedinca, Manson analizira ljudski mozak i njegovu podeljenost na dva segmenta, od kojih oba ispunjavaju različitu funkciju. Jedan je Mozak koji razmišlja (ovde MKR, op. D.P.) a drugi – Mozak koji oseća (MKO). Zaduženje prvog je da donosi svesne odluke u ljudskom životu poput računanja da bismo kupili nešto u prodavnici ili što preciznijeg jezičkog izražavanja. U MKO nalaze se impulsi poput intuicije i instinkata. Dok, tako, MKR traži način za uvećanje prihoda, MKO poručuje da valja napustiti sve što imamo i poći sa poslovičnim koferčetom na Tajland. Dok MKR traži da nekoliko predstojećih dana posvetimo spremanju ispita, MKO iziskuje da isto to vreme uložimo u gledanje novog nastavka omiljene serije ili vide-ogrice i sl. Ukratko, Mozak Koji Razmišlja nastoji da bude što hladniji i da deluje sporije, dočim Mozak Koji Oseća u načelu reaguje brže i lakše je zadovoljiti njegove potrebe. Prvi opipljiv korak čoveka koji želi da bude zrela osoba jeste da ovo razume, što ipak nije dovoljno da bi se dotično saznanje primenilo na svakodnevicu i učinilo je uravnoteženijom za nas. Čini se da Manson forsira kognitivno-bihevioristički psihološki pristup jer on vodi srazmerno više računa o ovakvoj ljudskoj dvojnosti od psihoanalize, kao i o primeni saznanja o dvojnosti na svakodnevicu. Samim tim, a kao društveno odgovorno biće, autor se trudi da nađe načina na koji bi naši mozgovi mogli da budu operativniji i da to dovede do poboljšanja kvaliteta života. Čini se da nam Manson u tom smislu preporučuje manje odazivanja na svaki kapric vlastitog Mozga koji Oseća.
Drugi deo knjige propituje zašto je gotovo sve s*ebano. Poenta je da je tako zato što mislimo da smo međusobno različitiji nego što jesmo i jer se nedovoljno trudimo da nađemo zajedničke tačke. Recimo, svaka zvanična religija propagira dobro i protiv je zla a vernici pridaju srazmerno manje značaja tome a više otelotvorenju, maltene, jedne te iste doktrine u različite konfesije. Manson koristi ovakav govor da bi uveo mogućnost novog koncipiranja religije. Pošto je ljudski život ograničen i gotovo lišen smisla, religije su izmišljene kako bi zadovoljile našu potrebu da verujemo u biće koje je iznad nas, te kako bismo, samim tim, izbegli egzistencijalnu krizu. Svako mora da veruje u nešto budući da bez vere ne postoji nada. U današnjim okolnostima, koncept religije mogao bi se kretati od klasične koncepcije teološke figure do obožavanja imena „Mesi“ ili „Ronaldo“. Bez nade, pak, nema ni koncepta budućnosti, a kad vidimo da se nije obistinila većina onog što smo planirali, neizbežno se suočavamo s bolom koji tako postaje ljudska konstanta. Ali ako je bol neminovan, ostaje nam dovoljno slobode kako bismo smanjili tugu koju moramo da podnosimo. O svemu tome autor piše sa smislom za iznenadni humor i sposobnošću da o dubokim i večitim temama govori na lagan, opušten, čak neretko i kolokvijalan način koji mogu da shvate i čitaoci koji nemaju pojma o glavnim filozofskim, psihološkim ili sociološkim konceptima.
Upravo je završni deo knjige posebno zanimljiv jer se fokusira na koncept slobode. Da li današnje tehnološke mogućnosti znače slobodu izbora ili su samo zbir opcija? Pre ovo drugo, čini se. Nije lako poverovati da je istinska sloboda svodiva na učešće u konzumerističkim trendovima čiji produkti zastarevaju i, koliko god blještavih artefakata ljudi nagomilali, teško da mogu da im obezbede zadovoljstvo, a kamoli sreću. Jedino mi sami možemo pridati našem životu istinski smisao i slobodu, ako sudbinu ne shvatimo kao neizbežnu budućnost, nego je sami gradimo u okviru naših, ali i situacionih, ograničenja. Sugerišući, manje-više, ovakva značenja, Manson otvoreno, a sa jakim argumentima, prkosi dosadašnjim definicijama vere, sreće, smisla, slobode i nade i nudi nove.
Autor: Domagoj Petrović
Drugi deo knjige propituje zašto je gotovo sve s*ebano. Poenta je da je tako zato što mislimo da smo međusobno različitiji nego što jesmo i jer se nedovoljno trudimo da nađemo zajedničke tačke. Recimo, svaka zvanična religija propagira dobro i protiv je zla a vernici pridaju srazmerno manje značaja tome a više otelotvorenju, maltene, jedne te iste doktrine u različite konfesije. Manson koristi ovakav govor da bi uveo mogućnost novog koncipiranja religije. Pošto je ljudski život ograničen i gotovo lišen smisla, religije su izmišljene kako bi zadovoljile našu potrebu da verujemo u biće koje je iznad nas, te kako bismo, samim tim, izbegli egzistencijalnu krizu. Svako mora da veruje u nešto budući da bez vere ne postoji nada. U današnjim okolnostima, koncept religije mogao bi se kretati od klasične koncepcije teološke figure do obožavanja imena „Mesi“ ili „Ronaldo“. Bez nade, pak, nema ni koncepta budućnosti, a kad vidimo da se nije obistinila većina onog što smo planirali, neizbežno se suočavamo s bolom koji tako postaje ljudska konstanta. Ali ako je bol neminovan, ostaje nam dovoljno slobode kako bismo smanjili tugu koju moramo da podnosimo. O svemu tome autor piše sa smislom za iznenadni humor i sposobnošću da o dubokim i večitim temama govori na lagan, opušten, čak neretko i kolokvijalan način koji mogu da shvate i čitaoci koji nemaju pojma o glavnim filozofskim, psihološkim ili sociološkim konceptima.
Upravo je završni deo knjige posebno zanimljiv jer se fokusira na koncept slobode. Da li današnje tehnološke mogućnosti znače slobodu izbora ili su samo zbir opcija? Pre ovo drugo, čini se. Nije lako poverovati da je istinska sloboda svodiva na učešće u konzumerističkim trendovima čiji produkti zastarevaju i, koliko god blještavih artefakata ljudi nagomilali, teško da mogu da im obezbede zadovoljstvo, a kamoli sreću. Jedino mi sami možemo pridati našem životu istinski smisao i slobodu, ako sudbinu ne shvatimo kao neizbežnu budućnost, nego je sami gradimo u okviru naših, ali i situacionih, ograničenja. Sugerišući, manje-više, ovakva značenja, Manson otvoreno, a sa jakim argumentima, prkosi dosadašnjim definicijama vere, sreće, smisla, slobode i nade i nudi nove.
Autor: Domagoj Petrović
