Samoubistvo je uvek stravično nasilan čin. To je smrt koja ostavlja pustoš u dušama ostavljenih. Da li pisanje o tome ima terapeutski efekat tema je za razmišljanje, ali činjenica je da je Dejvid Van na osnovu tog iskustva stvorio jedno izuzetno upečatljivo – a povremeno i šokantno – književno delo. Pred vama je roman koji čine pet kratkih priča i jedna novela koje imaju zajedničku temu i predstavljaju autorovo suočavanje sa očevim uznemirujućim i prevremenim odlaskom sa ovog sveta.

Izmaštani dvojnici Vana i njegovog oca su Roj i Džim. Veći deo radnje odvija se na Aljaski i u njenoj okolini u nepristupačnom okruženju. Džim je razočarani stomatolog, obuzet neuobičajeno turbulentnom krizom srednjih godina, koja mu je preokrenula život, i na poslovnom i na privatnom planu. U potrazi za alternativnim načinom života, kao usamljeni avanturista, prodaje svoju privatnu ordinaciju i kupuje ribarski čamac. Ali riba ga neće, a kada se izjalove i druge investicije, zapada u ozbiljne finansijske probleme. Usred tog haosa, ostavlja Rojevu majku zbog ljubavnice, ali ni ta veza ne uspeva. Ubrzo nakon toga, na krmi svog broda uperiće revolver sebi u čelo.

Roja dodatno traumira činjenica da njegova majka počinje da menja partnere. Srećom, Sjedinjene Države su blagonaklone prema mladićima koji vole oružje, a Roj ispoljava zavidnu veštinu. Roj puca u ulične sijalice („Ništa mi nije bilo lepše od te belo-plave eksplozije uličnih sijalica gledane kroz nišan“), zatim u semafore, i na kraju, prozore i vrata porodičnog doma.

Pripovetka „Ostrvo Sakvan“ izdvaja se od ostatka knjige – činjenice u njoj iznete značajno odstupaju od onoga što je izneto u ostalim pričama. U njoj je detaljno opisan Džimov ponor u ludilo i katastrofu na jednom zabačenom ostrvu na koje odlazi sa Rojem. Način na koji je osmišljen ovaj zaplet, u kojem su zamenjene uloge, može da se posmatra i kao Vanov čin osvete nad svojim ocem. Van poseduje impresivnu sposobnost da šturom prozom dočara narastajući užas. U nekim trenucima njegovo pisanje je toliko jezgrovito da podseća na Ernesta Hemingveja, a veoma je vešt i u opisivanju surove i zastrašujuće lepote dalekog severa. Kada Roj posmatra more sa obale ostrva Sakvan „dopalo mu se... što je voda dobila metalno sivu nijansu, more je bilo teže od bilo čega i potpuno neprozirno“.

Van se ne plaši da odstupi od klasičnih tema. Priče o Roju odnose se na obred prelaska. Džimova samouverenost bez pokrića, s druge strane, vodi u suočavanje sa jezivom činjenicom da je američki san mrtav. Ali za mene lično, najzanimljiviji aspekt ove knjige odnosi se na njenu sličnost sa evropskom avangardom. Suprotstavljenost protivrečnih verzija sirovog narativa podseća na podeljene perspektive u kubizmu. A bezličan i beskompromisan bes oblikuje napredak – ili, na kraj, stagnaciju – narativa, poput gnomona kod Džejmsa Džojsa – metoda zasnovanog na sistematičnom oduzimanju, celina se otkriva preko jednog dela. Suština romana „Legenda o samoubistvu“ je ispitivanje Džimovog metodičnog povlačenja iz svih aspekata života, pa i iz samog života.

Poređenje sa velikanima savremene književnosti moglo bi da predstavlja prevelik teret za većinu mladih pisaca, ali čini se da je Van dovoljno snažan da to podnese. Knjiga „Legenda o samoubistvu“ ostavlja utisak da ova najnovija zvezda sa one strane Atlantika tek treba da dostigne svoj vrhunac. U međuvremenu, ostaje nam da se divimo ovom izuzetno kreativnom načinu na koji se autor suočava sa očevom razarajućom zaostavštinom.

Autor: Piter Karti
Izvor: independent.co.uk
Prevod: Maja Horvat