S jedne strane judeohrišćansko nasleđe i sve izraženija anksioznost, a s druge budističko-konfučijanska tradicija, koja sa sobom nosi strpljenje. Prividna organizovanost koja traje do prvog većeg problema, a onda se razgrađuje, naspram uspešnog nalaženja efikasnog leka protiv meteža i ugroženosti. Pošto se u razlike Zapada i Kine o kojima govorimo, već neko vreme meša i dekadencija i sklonost zaduživanju prve strane – s retkim izuzecima – naspram sigurne ekonomske, medicinske i tehnološke uzlazne putanje druge, stvar je urgentnosti izaći iz domena teorijskog promišljanja nesporazuma između dve civilizacije i upoznati se sa onom, sve su prilike, uspešnijom.

Sve ovo je na umu imao bremenski profesor ekonomije Volfram Elzner pišući knjigu „Kineski vek“. Čak je odložio njeno objavljivanje kako bi video kako će dve strane reagovati na razvoj kovida. Kinezi su se uspešno suprotstavili pandemiji, što se baš ne bi moglo reći za većinu zapadnih zemalja. Koja je onda tajna brzog – uprkos filozofiji strpljenja – i višestrukog razvoja jedne totalitarne države čije je siromaštvo do pre neku deceniju brojnim Evropljanima služilo za podsmeh?

Volfram Elzner se prvi put zainteresovao za Kinu povodom protesta u Tjenanmenu 1989. godine. Iako će se uveriti u jednostrano izveštavanje zapadnih medija i o takozvanom Četvrtojunskom incidentu, i da je ono svojevrsni šablon kad je posredi prikazivanje prilika u najmnogoljudnijoj svetskoj državi, prilično dugo nije bio potpuno siguran u njen ekonomski napredak. Uz opise razvoja Kine Elzner opisuje i razvoj svog interesovanja za nju, koji se kretao od relativne ravnodušnosti, preko dvoumljenja i neverice, do prijatnog iznenađenja. Ovako ličan i iskren pristup autora neobičan je za jednu publicističku knjigu koja se tiče vrlo opipljive teme poput uzlazne putanje, po svemu sudeći, buduće najrazvijenije države na svetu. Elzner priznaje da je decenijama previđao značaj i razvoj Kine i objašnjava kako se istini najviše približio posredstvom pojedinačnih profesionalnih kontakata. Ovakav ličan pristup svakako čini knjigu znatno drugačijom od onih srodne tematike.

Uspešna aporija Kine je u tome što je, iako je kao država lišena političkog pluralizma i mnogih ljudskih sloboda, pokazala da tržišna ekonomija može – i to uspešno – da funkcioniše u totalitarnom sistemu, koji se, s druge strane, namećući intervencionizam, trudi da zauzda bogaćenje pojedinaca u korist eventualnog blagostanja slabije stojećih. Može se reći da je ekonomski uspeh Kine upravo u kombinaciji liberalkapitalizma i socijalizma kakav ne postoji u zapadnom svetu.

Za razliku od toga, Elzner nije preveliki optimista dok govori o daljem razvoju Nemačke i Evrope, a svoj stav naziva kritičkom solidarnošću. Međutim, kako bi je potkrepio, a i uopšteno, autor ne opterećuje čitaoca suvišnim terminima iz svoje struke, mada su podaci koje iznosi brojni i neumoljivi. No osim što temi pristupa lično, Elzner piše jezikom čitljivim i prihvatljivim širokom sloju publike, dotičući se i pitanja iz drugih oblasti: tehnologije, medicine, sociologije, filozofije... Budući da su, uz sve rečeno, autorovi podaci najaktuelniji mogući, ovo je knjiga koja se mora preporučiti svakom ko zaista želi da sazna kako se Kina razvija i sa kakvim planovima, što su uostalom pitanja koja se već odavno ne tiču samo dotične države nego i celog sveta.

Ako je devetnaesti vek pripadao Evropi, s njenim kolonijalnim silama, a dvadeseti Sjedinjenim državama, s njenom ponekad suptilnom politikom mešanja u prilike u drugim zemljama, sigurna uzlazna putanja u ekonomiji, medicini i tehnologiji čini da dvadeset prvo – ako ne i dvadeset drugo – stoleće bude razdoblje Kine. Upravo to je na umu imao Volfgang Elzner dajući naslov svojoj izvrsnoj knjizi.

Autor: Domagoj Petrović