Prikaz knjige „Jesen u Veneciji“ Andree di Robilanta
Prvo značajno delo svetske književnosti koje sam pročitao u mladosti, bila je Pulicerovom nagradom ovenčana novela „Starac i more“, priča o borbi starog kubanskog ribara kome je sreća okrenula leđa i plemenite džinovske sabljarke.
„Starac i more“ je, naravno, delo Ernesta Hemingveja, ali osoba kojoj bi trebalo zahvaliti za njeno postojanje zvala se Adrijana Ivančić. Ta markantna osamnaestogodišnja Venecijanka, u koju se Hemingvej zaljubio tokom boravka u romantičnom italijanskom gradu 1948. godine, inspirisala ga je da napiše jedno od svojih najboljih dela.
Iako se, po svemu sudeći, radilo o platonskom odnosu, to nije umanjilo intenzitet Hemingvejevih osećanja, o čemu svedoče brojna pisma.
„Kada te vidim i kada sam sa tobom, imam osećaj da nema onoga što ne bih mogao da učinim i da sam u stanju da pišem bolje nego ikada“, poručuje joj u jednom pismu. „Kada smo razdvojeni, nije mi ni do čega.“
U trenutku kada su se jedne kišne večeri upoznali na raskrsnici u okolini Venecije, Hemingvej je bio istrošeni pisac, koji punih osam godina nije objavio roman. Bio je više nego dvostruko stariji od nje – ona je imala 18, a on 49 godina – i, iz čudne navike koju je stekao u vezama sa drugim mlađim ženama, zvao ju je „kćeri“.
Uprkos činjenici da je na odmor doputovao sa suprugom, pisac je na uobičajena pijančenja u Harijevom baru i romantične vožnje gondolom počeo da vodi svoju novu muzu. Bili su nerazdvojni.
Ako smo već spremni da joj priznamo zasluge za „Starca i more“, onda Ivančićevoj moramo pripisati i krivicu za „Preko reke pa u šumu“. Bio je to prvi roman koji je Hemingvej objavio nakon upoznavanja sa mladom Venecijankom. Ivančićeva je poslužila kao inspiracija za Renatu, jedan od centralnih likova romana. Reč je o Hemingvejevom najgorem romanu i, biću iskren, zaista užasnom primeru književne umetnosti.
Skoro dve godine nakon upoznavanja, posle nekoliko naknadnih susreta u Veneciji i Parizu, Ivančićeva je sa majkom provela nekoliko meseci u Hemingvejevoj vili Finka Vihija, u Havani. Pisac je na imanju sagradio trospratnu građevinu, zvanu „Bela kula“, kao utočište u kome je mogao na miru da stvara. Jutra je provodio pišući na drugom spratu kule, dok je Adrijana vreme provodila slikajući na spratu iznad. „Pretvorili su tu kulu u svoj mali intimni svet“, piše Andrea di Robilant u knjizi „Jesen u Veneciji: Ernest Hemingvej i njegova poslednja muza“.
„Neprestano je i sebi i drugima ponavljao da piše najbolje što može, kako bi zadovoljio Adrijanu“, piše Di Robilant. Rezultat mukotrpnog rada bila je novela „Starac i more“, koja mu je 1953. donela Pulicerovu nagradu, dok je godinu dana kasnije usledila i Nobelova nagrada za književnost.
Za Hemingvejevu aferu sa Ivančićevom se odavno zna. Pomenuta je još u piščevoj biografiji koju je 1969. objavio Karlos Bejker, iako joj taj autor ne pridaje veći značaj. Čak je i Meri Volš Hemingvej, piščeva tadašnja supruga, pričala o tome kako su Adrijanina živahnost i mladalačko uzbuđenje ponovo „razdrmali“ Hemingvejevo srce. I sama Adrijana je 1980, u knjizi memoara La Torre Bianca (Bela kula), detaljno opisala vezu sa piscem, otkrivši pritom da joj je Hemingvej jednom prilikom rekao kako bi je zaprosio da nije bio ubeđen da će ga odbiti.
„Jesen u Veneciji“ predstavlja podrobnu analizu njihovog odnosa, Hemingvejeve nagle i neprijatne prirode i njegovog sramnog ponašanja prema supruzi.
Ernest Hemingvej posle knjige „Starac i more“ nije objavio nijedno delo. Oduzeo je sebi život 1961. godine. Prokletstvo samoubistva, koje prati porodicu Hemingvej, stiglo je nažalost i Adrijanu Ivančić.
Autor: Denis Mekgrat
Izvor: startribune.com
Prevod: Jelena Tanasković
„Starac i more“ je, naravno, delo Ernesta Hemingveja, ali osoba kojoj bi trebalo zahvaliti za njeno postojanje zvala se Adrijana Ivančić. Ta markantna osamnaestogodišnja Venecijanka, u koju se Hemingvej zaljubio tokom boravka u romantičnom italijanskom gradu 1948. godine, inspirisala ga je da napiše jedno od svojih najboljih dela.
Iako se, po svemu sudeći, radilo o platonskom odnosu, to nije umanjilo intenzitet Hemingvejevih osećanja, o čemu svedoče brojna pisma.
„Kada te vidim i kada sam sa tobom, imam osećaj da nema onoga što ne bih mogao da učinim i da sam u stanju da pišem bolje nego ikada“, poručuje joj u jednom pismu. „Kada smo razdvojeni, nije mi ni do čega.“
U trenutku kada su se jedne kišne večeri upoznali na raskrsnici u okolini Venecije, Hemingvej je bio istrošeni pisac, koji punih osam godina nije objavio roman. Bio je više nego dvostruko stariji od nje – ona je imala 18, a on 49 godina – i, iz čudne navike koju je stekao u vezama sa drugim mlađim ženama, zvao ju je „kćeri“.
Uprkos činjenici da je na odmor doputovao sa suprugom, pisac je na uobičajena pijančenja u Harijevom baru i romantične vožnje gondolom počeo da vodi svoju novu muzu. Bili su nerazdvojni.
Ako smo već spremni da joj priznamo zasluge za „Starca i more“, onda Ivančićevoj moramo pripisati i krivicu za „Preko reke pa u šumu“. Bio je to prvi roman koji je Hemingvej objavio nakon upoznavanja sa mladom Venecijankom. Ivančićeva je poslužila kao inspiracija za Renatu, jedan od centralnih likova romana. Reč je o Hemingvejevom najgorem romanu i, biću iskren, zaista užasnom primeru književne umetnosti.
Skoro dve godine nakon upoznavanja, posle nekoliko naknadnih susreta u Veneciji i Parizu, Ivančićeva je sa majkom provela nekoliko meseci u Hemingvejevoj vili Finka Vihija, u Havani. Pisac je na imanju sagradio trospratnu građevinu, zvanu „Bela kula“, kao utočište u kome je mogao na miru da stvara. Jutra je provodio pišući na drugom spratu kule, dok je Adrijana vreme provodila slikajući na spratu iznad. „Pretvorili su tu kulu u svoj mali intimni svet“, piše Andrea di Robilant u knjizi „Jesen u Veneciji: Ernest Hemingvej i njegova poslednja muza“.
„Neprestano je i sebi i drugima ponavljao da piše najbolje što može, kako bi zadovoljio Adrijanu“, piše Di Robilant. Rezultat mukotrpnog rada bila je novela „Starac i more“, koja mu je 1953. donela Pulicerovu nagradu, dok je godinu dana kasnije usledila i Nobelova nagrada za književnost.
Za Hemingvejevu aferu sa Ivančićevom se odavno zna. Pomenuta je još u piščevoj biografiji koju je 1969. objavio Karlos Bejker, iako joj taj autor ne pridaje veći značaj. Čak je i Meri Volš Hemingvej, piščeva tadašnja supruga, pričala o tome kako su Adrijanina živahnost i mladalačko uzbuđenje ponovo „razdrmali“ Hemingvejevo srce. I sama Adrijana je 1980, u knjizi memoara La Torre Bianca (Bela kula), detaljno opisala vezu sa piscem, otkrivši pritom da joj je Hemingvej jednom prilikom rekao kako bi je zaprosio da nije bio ubeđen da će ga odbiti.
„Jesen u Veneciji“ predstavlja podrobnu analizu njihovog odnosa, Hemingvejeve nagle i neprijatne prirode i njegovog sramnog ponašanja prema supruzi.
Ernest Hemingvej posle knjige „Starac i more“ nije objavio nijedno delo. Oduzeo je sebi život 1961. godine. Prokletstvo samoubistva, koje prati porodicu Hemingvej, stiglo je nažalost i Adrijanu Ivančić.
Autor: Denis Mekgrat
Izvor: startribune.com
Prevod: Jelena Tanasković
