Prikaz knjige „Jebo sad hiljadu dinara“
Kao veliki ljubitelj edicije Bez prevoda izdavačke kuće Laguna, pročitao sam negde informaciju da je Boris Dežulović objavio novi roman u toj ediciji. Pomislio sam: Super!, i iskreno se obradovao. Boris D. je autor genijalnog romana „Jebo sad hiljadu dinara“, baš lepo od njega da se vratio na naše tržište da ga pojača. Baš lepo od mene što nisam pročitao informaciju na pravi način.
Cela halabuka koja je pratila reizdanje romana svodi se na to da smo svi „naši“. Posvađali smo se kao ljudi po štampi i na televiziji. Neki su se uvredili, a neki i nismo. Tanka je linija između dobra i zla. TA linija predstavlja SLOBODU o kojoj sužnji ne umeju da pevaju. Priču o slobodi mogu da ispišu samo „naši“. To su ljudi koji su TA linija, i umeju dobro da balansiraju na obe strane. Da bi imao dobrobit, moraš da platiš reket đavolu. To je cela mudrost. Daklem, vratija nam se Šime.
U romanu se radnja dešava predaleke 1993. godine, ali su rane još otvorene i gnoje. Čini mi se, što vreme više odmiče, da je sve jači bezdan odakle nikako da nam se vrate reči: „Izvini“, koje urličemo svakodnevno u njega. Antiratni roman Borisa Dežulovića pisan je olovkom sa srcem. Komedija zabune u kojoj je sve postavljeno na svoje mesto. Odličan raspon likova, njihova emocionalna i psihološka uzajamna igra tačno je definisana, granice između komedije i tragedije obrisane su jer se pretapaju. Dežulović, čini mi se, diskretno realistički ocrtava atmosferu ratnih apsurda, u svakom potezu sugeriše atmosferu rata u pozadini, izvan bitaka, u tišini koju šire ćutljive tragedije malih, neznanih ljudi, i koju duhovno obogaćuje ljudska solidarnost.
Kroz digresije (roman, u stvari, obuhvata dane, godine i decenije u životima junaka) „pripadnici oružanih snaga“ su sve samo ne to. To su mangupi, štreberi, sportisti, talenti, zajebanti iz kraja, i naravno Džej; poznajemo junake spisatelja i prepoznajemo se. I zato je sasvim moguće da i čitalac više nego jednom izgubi nit o tome ko je ono bio na kojoj strani, u kom rovu, jer iza najokorelijih ratnih podviga stoje pajtonovske okolnosti.
Roman govori o dve zaraćene strane koje su se našle u pat poziciji, jer ni jedni ni drugi više ne znaju ko su „naši“ a ko „njihovi“. Cela priča je zasnovana na apsurdu. I baš zahvaljujući tom crnom humoru, tako britkom i dinamičnom, ogoljen je besmisao situacije do bizarnosti. U jednom trenutku nesvakidašnje preterivanje dostiže genijalnost. Ko se još smeje čitajući ratnu priču?
„Ko se još uopšte smeje?“ pitanje je koje se postavlja tokom ove koronaške godine. Čekam Borisa da nam jednog dana ispriča ovu ratnu priču koju trenutno proživljavamo ukopani u rovove s maskama na licu, isparanoisani tuđim prisustvom. Svi smo se pretvorili u Borisove „jebače hiljadu dinara“, nismo ni svesni toga. Genijalnost ljudi od pera često se krije u njihovoj vidovitosti. Da prošlošću kritikuju budućnost.
Boris Dežulović je ovim romanom uspeo nemoguće. Da prevaziđe Borisa Dežulovića. Nije to malo, verujte mi. A ako mi ne verujete, recite sebi: „Jebo sad hiljadu dinara“ i častite sebe romanom, pa se uverite.
Autor: Dušan Nedeljković
Cela halabuka koja je pratila reizdanje romana svodi se na to da smo svi „naši“. Posvađali smo se kao ljudi po štampi i na televiziji. Neki su se uvredili, a neki i nismo. Tanka je linija između dobra i zla. TA linija predstavlja SLOBODU o kojoj sužnji ne umeju da pevaju. Priču o slobodi mogu da ispišu samo „naši“. To su ljudi koji su TA linija, i umeju dobro da balansiraju na obe strane. Da bi imao dobrobit, moraš da platiš reket đavolu. To je cela mudrost. Daklem, vratija nam se Šime.
U romanu se radnja dešava predaleke 1993. godine, ali su rane još otvorene i gnoje. Čini mi se, što vreme više odmiče, da je sve jači bezdan odakle nikako da nam se vrate reči: „Izvini“, koje urličemo svakodnevno u njega. Antiratni roman Borisa Dežulovića pisan je olovkom sa srcem. Komedija zabune u kojoj je sve postavljeno na svoje mesto. Odličan raspon likova, njihova emocionalna i psihološka uzajamna igra tačno je definisana, granice između komedije i tragedije obrisane su jer se pretapaju. Dežulović, čini mi se, diskretno realistički ocrtava atmosferu ratnih apsurda, u svakom potezu sugeriše atmosferu rata u pozadini, izvan bitaka, u tišini koju šire ćutljive tragedije malih, neznanih ljudi, i koju duhovno obogaćuje ljudska solidarnost.
Kroz digresije (roman, u stvari, obuhvata dane, godine i decenije u životima junaka) „pripadnici oružanih snaga“ su sve samo ne to. To su mangupi, štreberi, sportisti, talenti, zajebanti iz kraja, i naravno Džej; poznajemo junake spisatelja i prepoznajemo se. I zato je sasvim moguće da i čitalac više nego jednom izgubi nit o tome ko je ono bio na kojoj strani, u kom rovu, jer iza najokorelijih ratnih podviga stoje pajtonovske okolnosti.
Roman govori o dve zaraćene strane koje su se našle u pat poziciji, jer ni jedni ni drugi više ne znaju ko su „naši“ a ko „njihovi“. Cela priča je zasnovana na apsurdu. I baš zahvaljujući tom crnom humoru, tako britkom i dinamičnom, ogoljen je besmisao situacije do bizarnosti. U jednom trenutku nesvakidašnje preterivanje dostiže genijalnost. Ko se još smeje čitajući ratnu priču?
„Ko se još uopšte smeje?“ pitanje je koje se postavlja tokom ove koronaške godine. Čekam Borisa da nam jednog dana ispriča ovu ratnu priču koju trenutno proživljavamo ukopani u rovove s maskama na licu, isparanoisani tuđim prisustvom. Svi smo se pretvorili u Borisove „jebače hiljadu dinara“, nismo ni svesni toga. Genijalnost ljudi od pera često se krije u njihovoj vidovitosti. Da prošlošću kritikuju budućnost.
Boris Dežulović je ovim romanom uspeo nemoguće. Da prevaziđe Borisa Dežulovića. Nije to malo, verujte mi. A ako mi ne verujete, recite sebi: „Jebo sad hiljadu dinara“ i častite sebe romanom, pa se uverite.
Autor: Dušan Nedeljković
