Neke priče je teško izbaciti iz glave jednom kada ih pročitate, a Etgar Keret piše takve priče. Njegova poslednja zbirka puna je pripovedaka obojenih tužnom pronicljivošću i saosaćajnom izolovanošću. Njegov dar da spoji magično i apsurdno je u ovoj zbirci prisutan kod priča kao što je „Lažovija“, u kojoj kompulsivni lažov ulazi u svet koji nastanjuju likovi njegovih laži, a u priči „Otvaranje“ radoznala žena pronalazi rajsferšlus ispod jezika njenog ljubavnika, i kada ga otvori, otkriva potpuno drugog čoveka.

Međutim, većina njegovih likova u zbirci su obični ljudi koji za nas, čitaoce, proživljavaju momente svojih svakodnevnih života pomažući nam pritom da otkrijemo o nama samima mnogo više nego da su se zatekli u nekoj veličanstvenoj avanturi. Jedna od tih priča je „Zdrav početak“, u kojoj Miron, usamljeni čovek koji svakog jutra doručkuje u istom kafeu, počne da poziva strance za svoj sto navodeći ih da pogode ko je, pretvarajući se potom da je zaista ta osoba. Kao što se može očekivati, Mironova nova navika ga dovodi u nepriliku kada upozna čoveka koji misli da je on ljubavnik njegove žene. Ipak, dok leži isprebijan i kravav, Miron se, možda prvi put u svom životu, oseća živo. Keret nam poručuje da su nam u životu potrebni bolni, užasni trenuci, koji obezbeđuju plodno zemljište za buđenje.

Keret je više od prosečnog pripovedača – on je oštar kritičar društva, sa vatrenom maštom. Njegov uvid u svet pali sve pred sobom, poput šumskog požara, ali upravo ta destrukcija utire put novom rastu. Njegov identitet izraelskog pisca je sveprisutan, i on često upire svoje kritičko oko u politiku regiona.

„Izaberi boju“ je za mene, potpuno otelotvorenje Keretove pronicljivosti, mašte i kulturne kritike. U priči, glavni lik je napadnut zbog boje kože, međutim, naracija zadire mnogo dublje od rasne mržnje i nasilja. Završava se tako što se srebrni bog spušta na zemlju da objasni žutom svešteniku da nije planirao da stvori svet pun mržnje i agresije. On nije sadista, ali to je jedina stvarnost s kojom je bio upoznat – njega i njegovu ženu su tukli zlatni bogovi.

U ovoj zbirci, životu je dozvoljeno da bude neodređen, kao što zaista jeste. Malo toga je zaista rešeno, i gotovo sve priče su prožete neizvesnošću. „Kreativno pisanje“ je priča o čoveku koji počinje da pohađa časove kreativnog pisanja, nakon što njegova žena doživljava veliki uspeh. Završava se tako što čovek odlaže svoje olovku, i izjavljuje izvinjavajući se: „Nemam kraj.“ Keretove priče su, takođe, bez kraja, ali on nema potrebu da se izvinjava. Jedini pravi završetak koji nam život pruža je smrt, i Kereta mnogo više zanima da oslika život, iako je taj život ispunjen patnjom i strahom pred prisustvom smrti.

„Iznenada neko pokuca na vrata“ je zbirka priča koju bismo mogli da opišemo kao stoj na glavi: nelagodna, neodrživa, čak i bolna na trenutke, ali nam nedvosmisleno omogućava da gledamo na svet iz drugog ugla.

Autor: Keri Šadid
Izvor: worldliteraturetoday.org
Prevod: Aleksandar Mandić