Oni koji su okusili slasti vlasti, kažu da je privlačnost, uživanje i opijenost od vlasti snažnija i od alkohola, novca, od droge i kocke! Dušan Miklja u svojoj knjizi „Hronika nastranosti“ (Laguna, 2016), u „istinitim pričama o vlasti i podaništvu", potvrđuje to uverenje i postavlja suštinsko pitanje. Šta je to u vlasti tako neodoljivo privlačno, tako da je čovek zbog nje spreman čak i da rizikuje svoj život?

Miklja majstorski, zanimljivo i duhovito pripoveda o nadrealnim, apsurdnim, grotesknim, fantastičnim, ali potpuno istinitim dogodovštinama ljudi na različitim nivoima vlasti u različitim državama - sultanima, carevima, kraljevima, diktatorima, demokratski izabranim predsednicima, ministrima. Svaki čovek ima svoju tamnu stranu, Senku neke svoje poroke i nastranosti, ali je ona kod ljudi na vlasti, upravo zbog moći koju imaju, višestruko uvećana. Upravo zato su njihove krupne izopačenosti pogodno sredstvo za upoznavanje patološke težnje za moći, narcizma, sadizma i drugih skrivenih nastranosti u ljudskoj prirodi.

Vlast, nadmoć nad drugima naduvava vlastodržački ego i do grandioznih razmera pojačava njegov narcizam, samoljublje, aroganciju oholost i osećanje omnipotencije. Ukoliko je moć nadziranja drugih veća i ukoliko je manje ograničena, utoliko je i opijenost vlašću veća. Megalomanija vladara metastazira upravno srazmerno snazi njegove vlasti. Veliki Vođa „daleke azijske zemlje", pripoveda Miklja, ukazom je zabranio da bilo ko nosi njegovo prezime, a kao spomenik sopstvenoj veličini odobrio je da se izgradi muzej u kojem bi eksponati bile sve stvari koje je ikada dodirnuo! Muzej se kao kancer širio neverovatnom brzinom i počeo da ugrožava obradivo zemljište, koje je hranilo stanovništvo. Ovde se nameće asocijacija na mitskog kralja Midu koji je poželeo da se sve što bi dodirnuo pretvori u zlato, pa mu je to i došlo glave.

Vladar koji ima neograničenu vlast nad svojim podanicima, nužno zadobija osećanje božanske moći. On isprobava gde su mu granice vlasti, te otuda toliko hirovitih, apsurdnih i bizarnih zahteva apsolutnih moćnika. A granice njegovih prohteva su granice njegove mašte. Očigledno je da on preuzima prerogative boga, postaje zaštitnik, spasilac naroda. Harizmatski vladar oblikuje prirodu i čoveka, ruši i postavlja granice država, dodirom isceljuje bolesne, odlučuje o životu i smrti.

Miklja jednim svojim literarnim draguljem („Pismonoša Kominterne“) nudi dragocen materijal za studiju geneze ludila političke moći. Otkriva nam kako pod uticajem opijenosti moći nastaje suštinska unutrašnja promena u ličnosti kada čovek iznenada zadobije slavu i/ili vlast. On sugestivno i pronicljivo prikazuje taj tajanstveni psihološki proces preumljenja, mentalnog preobražaja. Sasvim običan, anoniman pojedinac, „šegrt sa periferije Beograda" sticajem okolnosti, slučajno, dobija zadatak da odnese pismo njemu nepoznatom „uglađenom gospodinu", a za tu uslugu dobija bakšiš (koji je potrošio na pivo i bioskop). Pismonoša bi verovatno zaboravio taj banalni događaj, da nije igrom sudbine „uglađeni gospodin" posle rata postao predsednik države! Pošto je Predsednik jednom spomenuo hrabrog šegrta koji je doneo poverljivo pismo Kominterne, to je bio znak za „nadležne službe" da pronađu pismonošu. Kada su ga našli, iz CK kreće inicijativa da započne planska proizvodnja revolucionara, stvaranje od politički nepismenog šegrta samopožrtvovane, hrabre, istorijske ličnosti. Svakodnevnim sistematskim obučavanjem (učenje imena revolucionarnih drugova, izmišljenih podviga) apolitični šegrt se spremao da odigra ulogu slavnog revolucionara. Kulminaciju priča dostiže kada se marketinški proizvod oteo tvorcima, kada je toliko ušao u novu ulogu da je i sam poverovao da je on zbilja ta fiktivna ličnost. Njegov mali ego se potpuno poistovetio sa svojom grandioznom Personom Revolucionara - sa neustrašivim komunističkim ilegalcem!

Tako, eto, nastaje ludilo veličine iz kojeg izviru opasni, dobro nam poznati hirovi i monstruozne nastranosti vlasti.

Autor: Žarko Trebješanin
Izvor: Nin