Jedan od najslikovitijih prikaza ljudske sudbine na ovome svetu dolazi iz starog Rima. I to sa ceremonije koja je slavila ljudsku pobedu. U pitanju je čuveni rimski trijumf. Pobedniku nad neprijateljem priređivan je svečani doček na gradskim ulicama. Paradu su otvarali poraženi protivnici (koji će kasnije biti pogubljeni), zatim su išle zarobljene dragocenosti i robovi, sledili su scenski prikazi bitke, i na kraju pobednik. Predanje govori da je iza pobednika stajao rob držeći lovorov venac. Ali to nije bio jedini njegov zadatak, on je morao i da neprestano šapuće na uvo pobedniku: „Osvrni se, ti si samo čovek“. Nestali su odavno rimski trijumfi, ali nije prestala ljudska potreba za slavljenjem pobede. Ako ostavimo po strani doslovne pobedničke parade, ova ljudska potreba je svoj najveći izraz pronašla u istoriji. U njoj sve kipti od pobeda. Slike vojskovođa, kraljeva, revolucionara, nacionalnih lidera i političara – sve je materijal koji se koristi da se izgradi prikaz pobede određene nacije, skupine, rase, religije… Preko tih „svetlih likova prošlosti“, da iskoristimo ovu poprilično rabljenu jezičku konstrukciju, izgrađuje se opravdanost ili ispravnost neke istorijske epizode, a preko nje i sadašnjosti. Tako određene istorijske ličnosti postaju uzor za današnjicu. Samo što se za razliku od onih rimskih trijumfa u ovim istorijskim slikama pobede briše sve ljudsko. Pobednici su bestelesna bića. Okamenjenih lica, stegnutih pesnica i sa pogledom koji seže negde u daljinu, valjda u buduće generacije koje bi trebale da slede njihov primer, tako se oni predstavljaju. Dileme, padovi, zablude i neretko zla koja su ove ličnosti počinile za vreme svog života odlaze u zapećak. Bitna je samo pobeda. I to je prosto tako. Koliko god da se istoričari zaklanjaju iza objektivnosti istorije i njene neutralnosti, ova nauka je lepo ispričana bajka. Ne pomažu tu mnogo ni moderna stremljenja i silne „dekonstrukcije“ istorije. Svetina će pre izabrati svetli prikaz prošlosti od istinske istorijske rekonstrukcije. U bici između osećanja i razuma gotovo uvek se zna pobednik. Možda su baš zbog toga dragocena književna dela koja govore o prošlosti. Ali i tu postoji velika razlika. Sa jedne strane su prigodni panegirici, još gori i ljigaviji od zvanične istorije. A sa one druge književna dela koja govoreći o velikim istorijskim događajima i ličnostima na scenu vraćaju ljudskost. Jedno od takvih književnih dela je i novi roman Mirjane Mitrović.

„Helena ili o nemiru“ je roman o carici Heleni. Začetak priče je smešten u 297. godinu. Ostavljena od muža Konstancija Hlora, Helena iz Naisa prelazi u Singidunim. Tu pronalazi hrišćansku zajednicu, jednog čudnog lekara, ali i svoj mir. Drugi deo romana nas seli u 325. godinu. Helenin sin Konstantin je postao car. Samim tim, Helena je od obične žene pretvorena u majku-caricu koja treba da posluži kao primer vrline svim podanicima u carstvu. Konstantin angažuje episkopa Nikolu da sastavi Helenin životopis, ali to nimalo nije lak zadatak. U senci pisanja Helenine biografije, odigrava se Prvi vaseljenski sabor i sukob sa Arijem koji će odrediti kasniju sudbinu hrišćanstva. Treća i krajnja slika je 330. godina. Helena je u Jerusalimu i pronalazi krst na kojem je razapet Isus.

Ovaj roman se može posmatrati iz više uglova. Na prvom mestu, to je rekonstrukcija jednog istorijskog perioda u kojoj Mirjana Mitrović briljira. Prilježno sakupljeni podaci i činjenice predstavljeni su na maestralni način. Čitalac uranja u svet rimskog carstva, ali to više nije puka istorija – to je istinski život koji se odigrava pred našim očima. Sa one druge strane, „Helena ili o nemiru“ je istančani prikaz unutrašnjeg sveta jedne žene. Ljubavi, porazi, bolovi i sumnje jedne duboko napaćene ali i ništa manje mudre i plemenite osobe dobijaju svoj dostojan prikaz u ovom romanu.

Mirjana Mitrović spada u red najistaknutijih savremenih srpskih pripovedača i romansijera. Završila je studije engleskog jezika i književnosti. Debituje sa romanom „Autoportret sa Milenom“ (1990). Sledi zbirka priča „Sveto stado“ i romani „Emilija Leta“ i „Mesečari iz Marguma“. Za „Emiliju Letu“ (2006) je dobila nagradu „Branko Ćopić“, a NIN-ova nagrada joj je izmakla za samo jedan glas.

Možda je najbolju odrednicu ovog romana dala sama autorka naslovom „Helena ili o nemiru“. Nemir. Baš ta reč najbolje karakteriše sudbinu Helene. I to ne inertne osobe koja mu se dragovoljno prepušta. Daleko od toga. Ako se ko ne miri sa sudbinom i onim što joj život servira, onda je to Helena. Ovaj roman je priča o sukobljenosti onog najplemenitijeg u čoveku – Heleninoj ljubavi prema svom mužu, sinu i svetu – sa zlom i prljavštinom istog tog sveta. Prateći Heleninu priču, od nesrećnog svršetka detinjstva, preko užasavajuće samoće, pa sve do trenutka u kojem postaje carica koja je nemoćna da se suprotstavi tiraniji svog sina, Mirjana Mitrović predstavlja život žene osuđene na nemir. Helena u ovom romanu nije svetački lik iz hrišćanskih žitija, nije ni bestelesna carica iz istorijskih hronika. Ona je ljudsko biće osuđeno na muku. I nemir. I možda malo utehe: „Zato ću ja nastaviti da verujem u boga kakvog mi je Helena pokazala, boga bezizlaznih situacija. U takvog je ona verovala i takvog je pošla da traži, sigurna da će ga naći jer je krenula iz tačke u kojoj je bol pretio da sve obesmisli.“

Izvor: onlinecitaonica.wordpress.com