Vampiri na parobrodima.

Ovo je jedan od razloga zbog kojeg sam uzeo da čitam knjigu, a drugi je taj što ju je napisao Džordž R. R. Martin, autor serije romana „Pesma leda i vatre“. „Grozničavi san“ je zasigurno drugačiji pristup vampirima, u toliko autentičnoj priči da sam je pročitao u dahu. Nažalost, nema fascinantnih likova iz Martinovih poznatijih knjiga, a posledica je da radnja trpi. Takođe bi mi bilo drago da su me na vreme upozorili na određenu scenu, zbog koje bih razmislio da li da čitam knjigu.

Godine 1857. kapetanu Abneru Maršu sreća je okrenula leđa i izgubio je parobrod usled leđenja reke Misisipi, kada mu stranac po imenu Džošua Jork daje jedan predlog. Džošua će finansirati izgradnju novog broda, troškovi nisu problem, a zauzvrat želi da putuje rekom sa Maršom – kao partner, tako što će ovaj bespogovorno slediti njegova uputstva.

Maršu novac možda i ne bi bio iskušenje, ali životni san mu je da upravlja parobrodom koji može da u trci pobedi čuveni brod Eklipsu. Tako da pristaje i Grozničavi San je izgrađen. Ali kada je putovanje počelo, Marš otkriva da njegov partner ima nekoliko uznemirujućih tajni.

Prvo, Džošua čuva beležnicu punu novinskih članaka o misterioznim smrtima. Drugo, omiljeno piće mu je tečnost neprijatnog ukusa koju sam pravi. Marš se suočava s njim i Džošua mu priznaje istinu. On je vampir, a rekom krstari da bi tražio druge pripadnike svoje vrste.

Ideja koja mi se dopala u knjizi je to što su vampiri druga vrsta i ponašaju se u skladu s tim. Ne štite ljude, ne zavide im, ne pretvaraju ih u vampire i ne zaljubljuju se u njih. Za neke vampire ljudi su stoka, i upravo za tim predatorima Džošua traga. Piće koje pažljivo spravlja može da utoli ono što on naziva „crvenom žeđi“. Pošto se njegova vrsta retko – ili nikada– ne razmnožava, Džošua veruje da će izumreti ako privlače pažnju tako što za sobom ostavljaju leševe.

I tako, Grozničavi San plovi ka Nju Orleansu, gde je propala plantaža dom maloj grupi vampira koju predvodi Dejmon Džulijan. Jedino ljudsko biće koje ih služi, Zlovoljni Bili Tipton, ostaje im veran zato što mu je Džulijan obećao da će ga jednog dana ubaciti u njihove redove. Pri završetku priče, čitao sam uglavnom da bih saznao šta će Zlovoljni Bili uraditi kada otkrije da su šanse da postane vampir iste kao da mu izraste korenje i da postane drvo.

Ako očekujete iznijansirane zlikovce, ovde ih nećete naći. Džulijan je sociopata koji nema druge ambicije do želje da ubija ljude, i u jednom momentu, muči i ubija bebu u sceni od koje mi je pozlilo. Zlovoljni Bili je ružni ubica čiji je san da postane dovoljno moćan da siluje kreolske dame. Ne iznenađuje što je i rasista koji često koristi reč na „n“. Svako ko je bitan je belac ili muški vampir dok se mlade vampirice izazovno šunjaju unaokolo.

Junaci su dobro zaokruženi, ali Martinu svojstveno ubijanje simpatičnih likova je i ovde na delu. Junaci imaju problem drugačije vrste, jer ako Džulijan umre, roman se završava, tako da on izbegava smrt više puta zahvaljujući njihovim greškama, i priča se razvlači dok se svi konačno ne umore od čekanja, kao i ja.

Posle svega, Martinovo pisanje je prelepo i opisuje detalje kao što su opasni peščani sprudovi na reci, posrebreni zupčanici na kormilu, punjene krabe i pita od ostriga servirani za večeru. Drago mi je što sam naučio tajne parobrodskog zanata, kao što je loj u ložištu za naglo ubrzavanje, a akcione scene su uzbudljive. Konačno, međutim, ovo nije dovoljno da poželim ponovo da pročitam „Grozničavi san“ i preporučio bih ga samo tvrdokornim Martinovim fanovima. Premisa „Mark Tven susreće En Rajs“ je fascinantna, i šteta što je ostatak knjige nije opravdao.

Izvor: allaboutromance.com
Prevod: Borivoje Dožudić