Prikaz knjige „Grci: Celokupna istorija“: Podudarnost teme i pristupa
Nema manje države na svetu sa većim univerzalnim kulturološkim uticajem nego što je to Grčka. Svako iole upućen zna da koren mnogih tuđica koje se koriste u celom svetu potiče iz grčkog jezika, te da su, između mnogih ostalih vitalnih oblasti i pojava, demokratija ili Olimpijske igre nastale u matičnoj zemlji tog jezika. Kako onda sažeti njenu celokupnu istoriju, razdoblje od preko tri hiljade godina, u knjigu na manje od pet stotina stranica? Jedino izvesnim ograničavanjem fokusa čime se, međutim, neće nauditi celokupnosti uvida obećanom u podnaslovu.
Od desetak knjiga koje je napisao profesor-emeritus londonskog Kings Koledža, engleski istoričar Roderik Biton (1951), jedna je posvećena pesniku Jorgosu Seferisu. U svom prigodnom govoru pred Nobelovim komitetom, grčki poeta je naglasio da ne pripada velikoj zemlji, ali da stvar stoji sasvim drugačije sa njenom tradicijom i jezikom, koji nikada nije prestao da se koristi. Drugim rečima, poput protagoniste svoje knjige, Biton se fokusira na grčki jezik. Ovo je manje knjiga o jednoj državi a više o ljudima koji su je nastanjivali ma koliko njene granice bile promenljive a istorija dinamična. Na primer, Sparta i Atina bi međusobno ratovale pa se udružile protiv Persijanaca te se zatim opet sukobile da bi stupile i u savez sa Persijom. U raznim trenucima, grčki jezik je govoren i u matici, ali i u Aleksandriji, Marijupolju, Vizantiji, na Kipru ili u pojedinim pravoslavnim zajednicama u Sjedinjenim Državama...
Ukoliko tema zbog svoje dinamičnosti i polivalentnosti može da deluje i pomalo nerazmrsivo, autor uspeva da i najkompleksnije promene koje opisuje učini opšterazumljivim. Tome doprinosi i struktura u kojoj se petnaest poglavlja knjige – ne računajući predgovor i epilog – ne nižu samo po periodu odvijanja događaja nego su im u isti mah zadati i tematski okviri. Na primer, naslov prvog glasi Od zapisa i legendi (1500. p. n. e. – oko 1180. p. n. e), a (pret)poslednjeg Novi zapisi, nove legende (1974–2021). Pošto je fokus stavljen na jezik, naravno da u prvi plan dospevaju govor o nastanku filozofije i književnosti, uključujući i proces pretvaranja usmenih kaža u tekstove, pri čemu bi Homerovu „Ilijadu“ i „Odiseju“ valjalo pojmiti kao začetak umetničke literature u punom smislu te reči. Na kraju krajeva, knjiga počinje iskazom: „Grčki jezik je jedan od samo tri kojima se danas govori i piše u celom svetu, a koji mogu da prate svoje neprekidno pisano nasleđe unazad više od tri hiljade godina.“
Ovakav pristup nipošto ne znači da Biton odstupa od istoriografskog pristupa u korist lingvističkog. Naprotiv, u najupečatljivija poglavlja knjige spadaju ona koja se tiču Aleksandra Makedonskog, Peloponeskog rata i Vizantijske imperije. S druge strane, da autor ne prilazi temi ni odveć specijalistički, jasno je još od početnih, prilično deskriptivnih i upečatljivih pasusa prvog poglavlja, lociranih pretežno na istočni Mediteran oko 1500. godine pre nove ere. Zapravo je Bitonov pristup, kojim se akcentuju istorija, geografija, arheologija i lingvistika, polivalentan, kakva je i tema. Podređivanje pristupa temi do njihovog podudaranja jeste jedna od mogućih definicija dobre knjige.
Autor: Domagoj Petrović
Od desetak knjiga koje je napisao profesor-emeritus londonskog Kings Koledža, engleski istoričar Roderik Biton (1951), jedna je posvećena pesniku Jorgosu Seferisu. U svom prigodnom govoru pred Nobelovim komitetom, grčki poeta je naglasio da ne pripada velikoj zemlji, ali da stvar stoji sasvim drugačije sa njenom tradicijom i jezikom, koji nikada nije prestao da se koristi. Drugim rečima, poput protagoniste svoje knjige, Biton se fokusira na grčki jezik. Ovo je manje knjiga o jednoj državi a više o ljudima koji su je nastanjivali ma koliko njene granice bile promenljive a istorija dinamična. Na primer, Sparta i Atina bi međusobno ratovale pa se udružile protiv Persijanaca te se zatim opet sukobile da bi stupile i u savez sa Persijom. U raznim trenucima, grčki jezik je govoren i u matici, ali i u Aleksandriji, Marijupolju, Vizantiji, na Kipru ili u pojedinim pravoslavnim zajednicama u Sjedinjenim Državama...
Ukoliko tema zbog svoje dinamičnosti i polivalentnosti može da deluje i pomalo nerazmrsivo, autor uspeva da i najkompleksnije promene koje opisuje učini opšterazumljivim. Tome doprinosi i struktura u kojoj se petnaest poglavlja knjige – ne računajući predgovor i epilog – ne nižu samo po periodu odvijanja događaja nego su im u isti mah zadati i tematski okviri. Na primer, naslov prvog glasi Od zapisa i legendi (1500. p. n. e. – oko 1180. p. n. e), a (pret)poslednjeg Novi zapisi, nove legende (1974–2021). Pošto je fokus stavljen na jezik, naravno da u prvi plan dospevaju govor o nastanku filozofije i književnosti, uključujući i proces pretvaranja usmenih kaža u tekstove, pri čemu bi Homerovu „Ilijadu“ i „Odiseju“ valjalo pojmiti kao začetak umetničke literature u punom smislu te reči. Na kraju krajeva, knjiga počinje iskazom: „Grčki jezik je jedan od samo tri kojima se danas govori i piše u celom svetu, a koji mogu da prate svoje neprekidno pisano nasleđe unazad više od tri hiljade godina.“
Ovakav pristup nipošto ne znači da Biton odstupa od istoriografskog pristupa u korist lingvističkog. Naprotiv, u najupečatljivija poglavlja knjige spadaju ona koja se tiču Aleksandra Makedonskog, Peloponeskog rata i Vizantijske imperije. S druge strane, da autor ne prilazi temi ni odveć specijalistički, jasno je još od početnih, prilično deskriptivnih i upečatljivih pasusa prvog poglavlja, lociranih pretežno na istočni Mediteran oko 1500. godine pre nove ere. Zapravo je Bitonov pristup, kojim se akcentuju istorija, geografija, arheologija i lingvistika, polivalentan, kakva je i tema. Podređivanje pristupa temi do njihovog podudaranja jeste jedna od mogućih definicija dobre knjige.
Autor: Domagoj Petrović
