Knjiga višedecenijskog službenika Državne bezbednosti i BIA-e Gorana Živaljevića ima dva osnovna zadatka: da iznutra objasni i demistifikuje DB, te da pruži uvid u istinske prilike u sredinama gde je autor radio. U prvom od dotičnih nauma, Živaljević vodi „zamišljeni razgovor sa mladim pripadnikom Službe koji tek ulazi u njene lavirinte, sa nadom da će posle tog razgovora lakše prepoznati prepreke koje se nepogrešivo ponavljaju, ali i uvideti naše greške, kako ih sutra ne bi ponovio.“ Posredi je unekoliko ključna rečenica štiva jer sažima autorov uslovni patriotizam i odmerenost koja nije svojstvena samo Živaljevićevom stavu prema temama koje je odabrao nego i tonu u kojem protiče cela knjiga. Drugim rečima, autor nastoji da u čitaocu razveje predrasude i spram Službe ali i spram mnogih krupnih odluka vrhovnih srpskih policajaca pa i političara, čineći to argumentovano, kritički i, što je jednako bitno, autokritički. U tom je smislu posebno znakovita rečenica: „Ta potraga koju sam vodio nije bila uspešna i ja sam posle nekog vremena, opravdano, smenjen sa tog posla“. Kao inače uspešan radnik Službe, Živaljević nesebično i sa osećajem za dobrobit zajednice, obelodanjuje dragocene insajderske informacije koje nam otkrivaju koliko Služba ume biti zapravo limitirana u dejstvu uplivom najmoćnijih stranih službi, konkretno britanske, ali i vešto infiltriranih tuđih špijuna. Tako da je malo iole dobronamerne publike koja se nakon čitanja knjige ne bi složila sa Živaljevićevim neformalnim zaključkom da percepcija i položaj DB-a, BIA-e ali i države Srbije nisu najpovoljniji, da je to često slučaj tuđeg uticaja ali i, neretko, unutrašnjih grešaka koje međutim nisu takve i onolike koliko bi se moglo pretpostaviti iz opštedruštveno nametnute slike.

Kritički naboj knjige snaži ironijskim – uključujući i autoironijske – zahvatima, koji, Živaljevićevim budnim okom za ovaj vid izražavanja pa i nadarenošću, s vremena na vreme prelazi i u čist humor. Ponekad pak i u smišljenu grotesku, kako je to u slučaju okolnosti da jedni te isti ljudi isprva čuvaju Ratka Mladića a zatim učestvuju u njegovom hapšenju. To su bez sumnje bitne stilske dimenzije koje ličnim i proznim notama boje uravnoteženi publicistički stil knjige.

S obzirom na to da je autor proveo značajno vreme u Makedoniji i Hrvatskoj i da se dotiče konteksta u kojem se njegovo službovanje odvijalo, knjiga u svom drugom osnovnom zadatku pomenutom na početku ovog teksta, prerasta u korisnu analizu unutarsrpskih ali i regionalnih političkih prilika. Analiza nipošto nije uopštena tim pre što se razvija kroz okvire bitnih situacija koje su Živaljevića zaticale u trenucima ličnih, a s njima vezanih značajnih poslovnih obaveza, kao što su NATO bombardovanje, 5. oktobar, atentat na Zorana Đinđića, odnosno upad huligana u makedonski parlament... (U tom kontekstu, ličnom, pa i ispovednom tonu štiva doprinosi sažeti opis nevolja koje su autoru zbog stvarnih ili lažnih potreba hrvatske službe i makedonske države, priređivane u Zagrebu i u Skoplju.) A što se tiče prvog i osnovnog zadatka knjige, i njegovog uspešnog sprovođenja, najznačajnijim se čini to što objavljivanjem „Službe“ – Služba više nije nedodirljiva.

Autor: Domagoj Petrović