Postoje dva načina da se na velika vrata uđe u neku od zadužbina Marije Terezije – ili kao turista ili kao osuđenik. Da li će to biti muzej, ili zatvor, od kojih je u Srbiji najpoznatiji Kazneno-popravni zavod u Sremskoj Mitrovici, zavisi od životnog puta kojim se ide, ili preciznije od puta koji se odabere, iako izbor nije uvek moguć.

Bez bilo kakve želje da pravda svoje postupke zbog kojih je trećinu života proveo iza rešetaka, Đorđe Vasiljević u svojim autobiografskim zapisima pod nazivom „Dosije Atila“ predočio je javnosti kako izgleda život u institucijama koje ima svaki režim, ali u kojima niko ne bi voleo da se nađe.

Mnogo je načina da se postane jedan od najpoznatijih osuđenika u državi, koji ne moraju nužno biti razlozi zbog kojih su završili u pritvoru, jer je i tamo plodno tlo za kriminal, samo u drugačijim uslovima i po drugačijim pravilima.

Međutim, Vasiljević je u javnost dospeo na pomalo neobičan način za jednog zatvorenika – kao talentovan pesnik i višestruki pobednik festivala osuđeničkog stvaralaštva, kao uspešan glumac u zatvorskoj predstavi, najzad, i kao najinteligentniji srpski osuđenik.

Umeo je da na pravi način iskoristi izbor koji mu se iza rešetaka ukazao – pa iako je bio u okruženju koje je umesto propadajućom generacijom sâm nazvao uzdižućom degeneracijom – shvatio je da mora na kreativan način ubiti vreme kako ono ne bi ubilo njega.

Odrastao u sredini koja ga je svojom surovošću naterala da stvori odbrambeni mehanizam koji će se postepeno, ali i očekivano, takođe pretvoriti u surovost, Vasiljević je najpre išao iz nevolje u nevolju, zatim iz opasnosti u opasnost, a onda iz prestupa u prestup, ne znajući čak ni za državne granice, a kamoli neke druge.

Sarađujući sa hrabrima, naoružanima, gladnima i zahvalnima – jer samo takvi su idealni za ilegalne poslove – on se teško mogao odupreti da ne postane upravo takav.

Kad je prestao da se plaši svog oca, Vasiljević je prestao da se plaši bilo koga, pa i zakona. Kad je dobio nadimak Atila, to mu je bio samo podstrek da nastavi putem koji vodi pravo u policiju, a potom i u zatvorsku ćeliju.

Vasiljevićev slučaj još jedan je dokaz da nadimak i te kako doprinosi samopouzdanju u situacijama koje mogu biti smrtonosne, naročito kad je nadenut od strane idola čiji je već dobro utabani put postao putokaz mladiću koji je tek kročio u svet kriminala.

Obično se ispovesti iz srpskih zatvora povezuju sa kriminalom koji je harao Srbijom tokom poslednje decenije dvadesetog veka. Međutim, kad su se na beogradskom asfaltu pojavili prvi žestoki momci, Vasiljević je još uvek bio školarac, a krivična dela zbog kojih je docnije osuđen počinio je uglavnom tokom prvih godina dvadeset prvog veka, koje nisu bile ništa manje opasne nego godine koje su im prethodile.

Kriminalno nasleđe jednog režima ne nestaje zajedno sa njegovim padom, što se može naslutiti i iz nekih imena autorovih ćelijskih sustanara. Međutim, mnogo je važnije što kroz pojedine osuđeničke priče iskrsavaju afere i zločini koji su svojevremeno uzdrmali društvo i državu, a onda su brzo zaboravljeni, možda i svesno skrajnuti.

Da li je nastupao kao „bič božji“, ili „bič vražji“, Vasiljević je kroz život morao da se probija pesnicama – najpre na ulici protiv oholih mangupa, pa protiv sudbine namenjene većini zatvorenika, a onda i na pesničkom susretu „Pesničenje“.

Autor: Dušan Milijić