Prikaz knjige „Deseti decembar“ – Kad si tužniji nego tužan...
O razlici između greške, prestupa i podviga, o porodici, o nemoći pojedinca u pričama Džordža Sondersa „Deseti decembar“, majstora dijaloga.
„Zaprepašćujuće naštimovano pero“, beleži Tomas Pinčon, govoreći o Džordžu Sondersu, američkom prozaisti kojeg je proslavio roman „Linkoln u Bardu“, 2017. ovenčan Bukerovom nagradom. I neke druge znatno ranije objavljene knjige su, međutim, bile zasute prestižnim priznanjima, za priče i pripovedanje – „Civil War Land in Bad Decline“, „Pastoralia“, „In Persuasion Nation“... tako da se posle čitanja zbirke priča „Deseti decembar“, koju je upravo objavila Laguna, zdušno nadamo i prevodu Sondersovih ranijih knjiga.
Sondersovo naštimovano pero čitalac „Desetog decembra“ će osetiti čim počne da čita Pobednički krug, dosta dugu, uvodnu pripovetku zbirke. U njoj će iz fragmenta u fragment američki pisac čas pratiti tinejdžera Kajla, a čas njegovu vršnjakinju i komšinicu Alison, u vrlo kritičnoj situaciji. Nju pokušava da otme nespretni kidnaper, a konce mu mrsi i do kraja zamrsuje Kajl. Pripovetka, u stvari, uspešno problematizuje dilemu: treba li da se (slepo i po svaku cenu) držimo naučenih (patrijarhalnih) pravila ili ponekad možemo (čitaj: moramo) i da ih prekršimo. To pitanje pisac razrešava ubedljivom dramaturgijom i dinamičnom jezičkom animacijom koji će obeležiti većinu (kratkih) priča i pripovedaka u zbirci. Sonders u početku skoro svake od njih kao da beži od suštinske teme i zapleta, gradeći zagonetnu priču od krhotina različitih (pop)kulturnih obrazaca i stereotipa tipičnih za savremeno američko društvo, da bi razvojem sižea iznutra raz-otkrio etičke i bes-smisaone mehanizme po kojima Amerika funkcioniše. O tome lepo piše i pogovornik ovog izdanja Mića Vujičić.
Ako u minijaturi Štapovi to čini iz intimističke perspektive prolaznosti (porodičnog) života, u razvijenijem Štenetu će ispitivati da li „malo“ zlo može da posluži dobru. Mnogo važniji za ovu knjigu i Sondersove žanrovske aberacije je Beg iz paukove glave, gde pisac koristi model (naučno)fantastične pripovetke. Glavni junak, za kojeg ćemo postepeno saznati i da je zatvorenik odnosno bivši kriminalac, iz vlastite psiho-perspektive svedoči o eksperimentu u kojem njemu i drugim „dobrovoljcima“ ubrizgavaju različite psiho-infuzije, ispitujući promene ponašanja i svesti. Da bi bio ubedljiv, Sonders gradi naročitu vrstu tehnožargona, svedočeći, kroz svest glavnog junaka, o tehnologijama i tehnikalijama opita koje na pacijentima vrše ljudi (naučnici?) iz senke. „Ipak, iskreno, bio sam tužniji nego tužan...“, kaže nesrećni junak – čime američki pisac duhovito prati promenu u (anti)heroju pod dejstvom „lekova“.
Pošto je maločas skrenuo u fantastički žanr, u kraćoj priči Opomena Sonders koristi službeni spis jednog biznis-bosa, kojim ovaj istiha i preteći pokušava da uveća produktivnost kolega kojima je nadređen. Znatno efektnija je pripovetka Dnevnik o Semplika devojkama, u kojoj dnevničkom ispovešću „namenjenoj budućim Amerikancima“, glavni junak putuje kroz socijalno-generacijske topose (praznici, rođendani, žurke, sahrane...), pokazujući drugo lice aktuelnog američkog sna. „Imati posao je privilegija“, beleži otac porodice i dnevničar, kome će greb-greb srećka i 10.000 dobijenih dolara pomoći da poveruje kako „može biti bolje“, ali će nestanak tzv. Semplika devojaka (najamljenih ukrasa ćerkinog rođendana), koje su ubrzo ukradene, preokrenuti sudbinu njegove porodice ka samom očaju – i sve to u roku od otprilike mesec dana. Posebno zanimljivo je kako u tragičkoj karnevalizaciji krađe Semplika devojaka, Sonders do kraja ne razotkriva njihovu pravu prirodu: da li su one lutke ili žive devojke? Propašću porodice se bavi i Dom, čiji je negativni heroj povratnik iz bliskoistočnog rata koji se ne snalazi u uveliko promenjenom svetu, a na duši nosi pokolj lokalaca tokom Arapskog proleća, zbog čega je bio i na vojnom sudu. O nemoći pojedinca najbolje govori opaska šerifa koji izbacuje „herojevu“ porodicu iz kuće na ulicu, uz reči: „Žao mi je što se ovo dešava... sve je unazađeno i izokrenuto“.
Tokom cele knjige Sonders se pokazuje kao majstor dijaloga (odličan prevod Kristine Kulauzov Filipović), što vrhuni u priči Dom, ali u momentu kada bivši ratnik oseća da se pojavljuju „obrisi buduće katastrofe“ – višestrukih ubistava koje tek namerava da počini, Sonders nalazi bolju poentu – krećući u nju iz srca antiherojevog ludila.
Preskačući još neke efektne priče u „Desetom decembru“, samo nekoliko reči o naslovnoj. Uzimajući za temu razliku između greške, prestupa i podviga, američki pripovedač podstiče značaj etičkih matrica koje je njegov junak pokupio iz stripova (princ Valijant) i filmova o super junacima, i koji više nego mnogo šta drugo usmeravaju njegovu svest i ponašanje u kriznim situacijama, kao što je pad jednog dečaka kroz led u zimsko jezero.
Dok vodi naraciju kratkim, brzim (humornim) dijalozima, iznutra i marljivo održavajući tajnu celine događaja odnosno situacije, Džordž Sonders spaja hladnorealističke postupke, često grubog rečnika, sa karnevalizacijom metafikcionalista, tipa Donalda Bartelmija, ali izbegava njihovu postmodernu sklonost ka begu od bitnih društvenih i civilizacijskih problema. Povremeno tako u njegovom glasu začujemo odjeke Kurta Vonegata. Igra je prestala – ostali su samo goli rizik i strepnja, poručuje preko Atlantika.
Autor: Vasa Pavković
Izvor: Vreme
„Zaprepašćujuće naštimovano pero“, beleži Tomas Pinčon, govoreći o Džordžu Sondersu, američkom prozaisti kojeg je proslavio roman „Linkoln u Bardu“, 2017. ovenčan Bukerovom nagradom. I neke druge znatno ranije objavljene knjige su, međutim, bile zasute prestižnim priznanjima, za priče i pripovedanje – „Civil War Land in Bad Decline“, „Pastoralia“, „In Persuasion Nation“... tako da se posle čitanja zbirke priča „Deseti decembar“, koju je upravo objavila Laguna, zdušno nadamo i prevodu Sondersovih ranijih knjiga.
Sondersovo naštimovano pero čitalac „Desetog decembra“ će osetiti čim počne da čita Pobednički krug, dosta dugu, uvodnu pripovetku zbirke. U njoj će iz fragmenta u fragment američki pisac čas pratiti tinejdžera Kajla, a čas njegovu vršnjakinju i komšinicu Alison, u vrlo kritičnoj situaciji. Nju pokušava da otme nespretni kidnaper, a konce mu mrsi i do kraja zamrsuje Kajl. Pripovetka, u stvari, uspešno problematizuje dilemu: treba li da se (slepo i po svaku cenu) držimo naučenih (patrijarhalnih) pravila ili ponekad možemo (čitaj: moramo) i da ih prekršimo. To pitanje pisac razrešava ubedljivom dramaturgijom i dinamičnom jezičkom animacijom koji će obeležiti većinu (kratkih) priča i pripovedaka u zbirci. Sonders u početku skoro svake od njih kao da beži od suštinske teme i zapleta, gradeći zagonetnu priču od krhotina različitih (pop)kulturnih obrazaca i stereotipa tipičnih za savremeno američko društvo, da bi razvojem sižea iznutra raz-otkrio etičke i bes-smisaone mehanizme po kojima Amerika funkcioniše. O tome lepo piše i pogovornik ovog izdanja Mića Vujičić.
Ako u minijaturi Štapovi to čini iz intimističke perspektive prolaznosti (porodičnog) života, u razvijenijem Štenetu će ispitivati da li „malo“ zlo može da posluži dobru. Mnogo važniji za ovu knjigu i Sondersove žanrovske aberacije je Beg iz paukove glave, gde pisac koristi model (naučno)fantastične pripovetke. Glavni junak, za kojeg ćemo postepeno saznati i da je zatvorenik odnosno bivši kriminalac, iz vlastite psiho-perspektive svedoči o eksperimentu u kojem njemu i drugim „dobrovoljcima“ ubrizgavaju različite psiho-infuzije, ispitujući promene ponašanja i svesti. Da bi bio ubedljiv, Sonders gradi naročitu vrstu tehnožargona, svedočeći, kroz svest glavnog junaka, o tehnologijama i tehnikalijama opita koje na pacijentima vrše ljudi (naučnici?) iz senke. „Ipak, iskreno, bio sam tužniji nego tužan...“, kaže nesrećni junak – čime američki pisac duhovito prati promenu u (anti)heroju pod dejstvom „lekova“.
Pošto je maločas skrenuo u fantastički žanr, u kraćoj priči Opomena Sonders koristi službeni spis jednog biznis-bosa, kojim ovaj istiha i preteći pokušava da uveća produktivnost kolega kojima je nadređen. Znatno efektnija je pripovetka Dnevnik o Semplika devojkama, u kojoj dnevničkom ispovešću „namenjenoj budućim Amerikancima“, glavni junak putuje kroz socijalno-generacijske topose (praznici, rođendani, žurke, sahrane...), pokazujući drugo lice aktuelnog američkog sna. „Imati posao je privilegija“, beleži otac porodice i dnevničar, kome će greb-greb srećka i 10.000 dobijenih dolara pomoći da poveruje kako „može biti bolje“, ali će nestanak tzv. Semplika devojaka (najamljenih ukrasa ćerkinog rođendana), koje su ubrzo ukradene, preokrenuti sudbinu njegove porodice ka samom očaju – i sve to u roku od otprilike mesec dana. Posebno zanimljivo je kako u tragičkoj karnevalizaciji krađe Semplika devojaka, Sonders do kraja ne razotkriva njihovu pravu prirodu: da li su one lutke ili žive devojke? Propašću porodice se bavi i Dom, čiji je negativni heroj povratnik iz bliskoistočnog rata koji se ne snalazi u uveliko promenjenom svetu, a na duši nosi pokolj lokalaca tokom Arapskog proleća, zbog čega je bio i na vojnom sudu. O nemoći pojedinca najbolje govori opaska šerifa koji izbacuje „herojevu“ porodicu iz kuće na ulicu, uz reči: „Žao mi je što se ovo dešava... sve je unazađeno i izokrenuto“.
Tokom cele knjige Sonders se pokazuje kao majstor dijaloga (odličan prevod Kristine Kulauzov Filipović), što vrhuni u priči Dom, ali u momentu kada bivši ratnik oseća da se pojavljuju „obrisi buduće katastrofe“ – višestrukih ubistava koje tek namerava da počini, Sonders nalazi bolju poentu – krećući u nju iz srca antiherojevog ludila.
Preskačući još neke efektne priče u „Desetom decembru“, samo nekoliko reči o naslovnoj. Uzimajući za temu razliku između greške, prestupa i podviga, američki pripovedač podstiče značaj etičkih matrica koje je njegov junak pokupio iz stripova (princ Valijant) i filmova o super junacima, i koji više nego mnogo šta drugo usmeravaju njegovu svest i ponašanje u kriznim situacijama, kao što je pad jednog dečaka kroz led u zimsko jezero.
Dok vodi naraciju kratkim, brzim (humornim) dijalozima, iznutra i marljivo održavajući tajnu celine događaja odnosno situacije, Džordž Sonders spaja hladnorealističke postupke, često grubog rečnika, sa karnevalizacijom metafikcionalista, tipa Donalda Bartelmija, ali izbegava njihovu postmodernu sklonost ka begu od bitnih društvenih i civilizacijskih problema. Povremeno tako u njegovom glasu začujemo odjeke Kurta Vonegata. Igra je prestala – ostali su samo goli rizik i strepnja, poručuje preko Atlantika.
Autor: Vasa Pavković
Izvor: Vreme
