Prikaz knjige „Deca rata“ Zorana Milekića: Pred vama je novi srpski klasik
Ono čemu je čitaocu najteže da se otrgne tokom čitanja novog istorijskog romana našeg priznatog istoričara i književnika Zorana Milekića jeste činjenica da se radi o stvarnoj i istinitoj priči. Čoveku je teško da shvati nečuvena zlodela kojima su deca bila izložena u Drugom svetskom ratu, a Milekić je s dve glavne junakinje, Jelenom i Mikom, imao lični kontakt, dok su mu od Dragoja ostala pisana svedočanstva i zapisi. Nakon gotovo dve decenije istraživanja ove mučne tematike za potrebe filma, koji nažalost nije realizovan, Zoran je obilje materijala delom prvo pretočio u svoj cenjeni roman „Austrijanka“, a ostatak sada preinačio u veličanstvenu i duboko potresnu epopeju „Deca rata“, koja će vam pohoditi sećanja i misli dugo nakon čitanja. Ovaj roman će se u budućnosti čitati kao klasik i, nadam se, kao obavezna lektira.
Mudrost, neustrašivost, strpljenje i izdržljivost svakako nisu uobičajene osobine koje bi neko očekivao od najmlađih, ali su, stegnuta ratnim mukama, deca sa Kozare morala da ih steknu, pokažu i učvrste u sebi, kada su ratne 1941. otrgnuta iz sigurnosti svojih domova pred najezdom ustaša, Nemaca i smrti, i poslata u logore bez nade da će ikada ponovo videti svoje najbliže. Ali te nade ipak jeste bilo, u opštem čemeru očaja i beznađa – upravo ih je ta najmanja iskra nade da će ponovo zagrliti svoje porodice održala u moru strahota. Ili jeste bar neke od njih, jer na desetine hiljada dece radost ponovnog okupljanja nikada neće dočekati. Ova knjiga je pisani spomenik i preživeloj i stradaloj deci, ali i piščev vapaj, glasniji od krika, da se čovečanstvo konačno nauči pamćenju i prihvati lekcije istorije – naše najbolje učiteljice.
Studiozno temeljan u istraživanju materijala, Milekić kod čitalaca izaziva poverenje, dok narodskim pripovedačkim stilom, i lokalnim jezikom izbrušenim do tančina, razvija potresnu priču o našim malim junacima, koje dočarava izuzetno uverljivo i upečatljivo, isto kao što radi i sa svim sporednim likovima koji svojom autentičnošću daju trajan pečat priči. Njegova jednostavna i kratka rečenična konstrukcija lakše prenosi šturost i surovost života na selu i u planinama. Tamo gde život tera ljude na težak rad nema mesta lirskim opisima i razigranim pasusima. Milekićeve rečenice isijavaju bistrinom u svojoj dosetljivoj pronicljivosti. Jezik sirov i oštar savršeno se uklapa u ambijent u kojem se radnja zbiva.
Poterane u logore u Staroj Gradiški i Jasenovcu, porodice se razdvajaju, gube trag svojim bližnjima i bivaju odvedene na prinudan rad ili streljanje. Za to vreme potpuno nedužan narod koji mahom i ne zna šta se zbiva i kakvo ga je zlo snašlo, u izbegličkim kolonama punima nejači i stoke, ustaše i Nemci zasipaju bombama i granatama. Jezive scene, poput one u kojoj očajni otac svojoj bebi udara glavicu o bukvu da svojim besomučnim plačom ne bi izazvala smrt sve ostale dece, smenjuju se u čitavom nizu strahota kakve ljudski um ne može da pojmi. Zbog Milekićevog nenadmašnog dara za dočaravanje atmosfere, kojim briljira poput najvećih velikana naše književnosti, čitalac ima utisak da se i sam nalazi u koloni od ko zna koliko desetina hiljada izbeglica koje bose, gole, izranjavane, gladne i žedne, po kiši, gradu ili žezi, ustaše gone u logore s manje saosećanja nego što bi imale čak i za običnu marvu.
U samim logorima ljudi umiru od batina, gladi, žeđi, jare ili tifusa, neke majke tokom nasilnog razdvajanja ubijaju istim metkom zajedno s decom. Lepšu decu odvode u specijalne zavode u kojima će ih vaspitavati u ustaškom duhu. Naše junake, Jelenu, Miku i Dragoja, odvode u Zagreb gde će susresti i Dianu Budisavljević koja vredno popisuje podatke o njima kako bi jednog dana roditelji mogli da ih pronađu. Neka deca završavaju u domu pod nadzorom časnih sestara, neka odlaze na usvajanje ili ropski rad. Neke žene šalju zemljoradnicima na ispomoć, neke u Nemačku na kuluk. Neuhranjena, vašljiva i izmrcvarena deca skapavaju po logorima, spavaju na upišanoj slami, jedu pomije. Umesto božanskog milosrđa, od časnih sestara dobijaju zlostavljanje. Primorana su čak i da kopaju rake za mrtvu decu, odnosno kost i kožu koje su od njih ostale.
Pisati knjige o istorijskim događajima uvek sa sobom nosi posebnu vrstu ljudske, društvene i moralne odgovornosti, koja se dodatno uvećava ako se radi o mučnim ili nemilim dešavanjima i tragedijama. Nije ni ljudski lako proniknuti u grozote iz prošlosti i ponovo ih kao pisac ili čitalac proživeti bez skretanja pogleda u stranu. Međutim, kao istoričaru, Milekiću zadatak upravo jeste da razbistri mutne vode minulih strahota, iznese ih na videlo i preda društvu da se na poukama i lekcijama uči. Istoričar je tu i da sve to sačuva od zaborava, jer kada god čovečanstvo na svojim greškama nije učilo, ono ih je, nažalost, ponavljalo. Svesnost ove odgovornosti i njeno prihvatanje na sopstvena pleća, upravo Zorana Milekića čini sjajnim u svom zanatu: on zna da je pisac tu da ostavi trag u vremenu i ne dozvoli da taj trag ikada bude zatrt i zavejan, jer kao što Branislav Janković reče – neke nezarasle rane i ne treba nikada da zarastu, jer nas svojim bolom podsećaju da ih nikada nećemo zaboraviti.
Autor: Miroslav Bašić Palković
Mudrost, neustrašivost, strpljenje i izdržljivost svakako nisu uobičajene osobine koje bi neko očekivao od najmlađih, ali su, stegnuta ratnim mukama, deca sa Kozare morala da ih steknu, pokažu i učvrste u sebi, kada su ratne 1941. otrgnuta iz sigurnosti svojih domova pred najezdom ustaša, Nemaca i smrti, i poslata u logore bez nade da će ikada ponovo videti svoje najbliže. Ali te nade ipak jeste bilo, u opštem čemeru očaja i beznađa – upravo ih je ta najmanja iskra nade da će ponovo zagrliti svoje porodice održala u moru strahota. Ili jeste bar neke od njih, jer na desetine hiljada dece radost ponovnog okupljanja nikada neće dočekati. Ova knjiga je pisani spomenik i preživeloj i stradaloj deci, ali i piščev vapaj, glasniji od krika, da se čovečanstvo konačno nauči pamćenju i prihvati lekcije istorije – naše najbolje učiteljice.
Studiozno temeljan u istraživanju materijala, Milekić kod čitalaca izaziva poverenje, dok narodskim pripovedačkim stilom, i lokalnim jezikom izbrušenim do tančina, razvija potresnu priču o našim malim junacima, koje dočarava izuzetno uverljivo i upečatljivo, isto kao što radi i sa svim sporednim likovima koji svojom autentičnošću daju trajan pečat priči. Njegova jednostavna i kratka rečenična konstrukcija lakše prenosi šturost i surovost života na selu i u planinama. Tamo gde život tera ljude na težak rad nema mesta lirskim opisima i razigranim pasusima. Milekićeve rečenice isijavaju bistrinom u svojoj dosetljivoj pronicljivosti. Jezik sirov i oštar savršeno se uklapa u ambijent u kojem se radnja zbiva.
Poterane u logore u Staroj Gradiški i Jasenovcu, porodice se razdvajaju, gube trag svojim bližnjima i bivaju odvedene na prinudan rad ili streljanje. Za to vreme potpuno nedužan narod koji mahom i ne zna šta se zbiva i kakvo ga je zlo snašlo, u izbegličkim kolonama punima nejači i stoke, ustaše i Nemci zasipaju bombama i granatama. Jezive scene, poput one u kojoj očajni otac svojoj bebi udara glavicu o bukvu da svojim besomučnim plačom ne bi izazvala smrt sve ostale dece, smenjuju se u čitavom nizu strahota kakve ljudski um ne može da pojmi. Zbog Milekićevog nenadmašnog dara za dočaravanje atmosfere, kojim briljira poput najvećih velikana naše književnosti, čitalac ima utisak da se i sam nalazi u koloni od ko zna koliko desetina hiljada izbeglica koje bose, gole, izranjavane, gladne i žedne, po kiši, gradu ili žezi, ustaše gone u logore s manje saosećanja nego što bi imale čak i za običnu marvu.
U samim logorima ljudi umiru od batina, gladi, žeđi, jare ili tifusa, neke majke tokom nasilnog razdvajanja ubijaju istim metkom zajedno s decom. Lepšu decu odvode u specijalne zavode u kojima će ih vaspitavati u ustaškom duhu. Naše junake, Jelenu, Miku i Dragoja, odvode u Zagreb gde će susresti i Dianu Budisavljević koja vredno popisuje podatke o njima kako bi jednog dana roditelji mogli da ih pronađu. Neka deca završavaju u domu pod nadzorom časnih sestara, neka odlaze na usvajanje ili ropski rad. Neke žene šalju zemljoradnicima na ispomoć, neke u Nemačku na kuluk. Neuhranjena, vašljiva i izmrcvarena deca skapavaju po logorima, spavaju na upišanoj slami, jedu pomije. Umesto božanskog milosrđa, od časnih sestara dobijaju zlostavljanje. Primorana su čak i da kopaju rake za mrtvu decu, odnosno kost i kožu koje su od njih ostale.
Pisati knjige o istorijskim događajima uvek sa sobom nosi posebnu vrstu ljudske, društvene i moralne odgovornosti, koja se dodatno uvećava ako se radi o mučnim ili nemilim dešavanjima i tragedijama. Nije ni ljudski lako proniknuti u grozote iz prošlosti i ponovo ih kao pisac ili čitalac proživeti bez skretanja pogleda u stranu. Međutim, kao istoričaru, Milekiću zadatak upravo jeste da razbistri mutne vode minulih strahota, iznese ih na videlo i preda društvu da se na poukama i lekcijama uči. Istoričar je tu i da sve to sačuva od zaborava, jer kada god čovečanstvo na svojim greškama nije učilo, ono ih je, nažalost, ponavljalo. Svesnost ove odgovornosti i njeno prihvatanje na sopstvena pleća, upravo Zorana Milekića čini sjajnim u svom zanatu: on zna da je pisac tu da ostavi trag u vremenu i ne dozvoli da taj trag ikada bude zatrt i zavejan, jer kao što Branislav Janković reče – neke nezarasle rane i ne treba nikada da zarastu, jer nas svojim bolom podsećaju da ih nikada nećemo zaboraviti.
Autor: Miroslav Bašić Palković
