U trenutku kada smo okruženi opštim porastom fašizma u društvu i drastičnim revidiranjem istorije, u kojem najveće žrtve fašističkih pogroma najednom prikazuju kao zlikovce, veliko je osveženje „Da je duži bio dan“, novi roman uvek fantastičnog i pouzdanog Momčila Petrovića u kom partizani imaju ulogu heroja i oslobodilaca, bez previše negativnih prilepaka koji im se tako često dodaju u današnje vreme. Nakon tri hit knjige iz oblasti publicistike, Momčilo se vrlo uspešno vraća formi romana nadograđujući u njemu istinitu priču, pronađenu u zaboravljenim arhivima i to čini dinamično, uverljivo, uzbudljivo i nepristrasno, bez gorčine revanšizma.

Naš junak Jovan Bursać, kapetan Ozne, stigao je u Beograd kako bi učestvovao u oslobođenju prestonice od Nemaca i to je uvodna epska slika koju nam Momčilo oslikava, gotovo kao slikar. A onda mu jedne noći na glavu bukvalno pada mrtva, polugola partizanka! Pre toga mu je njegov šef Krcun dao poseban zadatak: da pohvata dvestotinjak nemačkih komandosa koji su se sakrili u kanalizaciju poput pacova (stvarna priča) spremni da odatle izvode diverzije. Kao da pakao na zemlji nije bio dovoljno strašan, sad moraju da se spuštaju u njegovo grotlo da pohvataju gamad!

Čitalac je uvučen pravo u mešavinu akcije, horora i ratne avanture. Krcun pritom nije jedina istorijska ličnost koja dobija ulogu u ovom romanu: tu su i Sava Kovačević, Draža Mihajlović, Mira Stupica, Petar Stambolić, Moša Pijade, general Ždanov i mnogi drugi, koje Momčilo uvodi u priču koristeći se stvarnim anegdotama o njima. Svi koji su voleli njegovu legendarnu „Zanimljivu istoriju Srba u 147 priča“ i njen nastavak, prepoznaće mnoge od kratkih priča iz njih upletene u zaplet ovog romana.

Nakon što im tokom pretraživanja kanalizacije na glavu, kroz otvor šahta, pada ubijena partizanka, Jovan će morati da razreši i tu misteriju. Ko ju je ubio – neko od Rusa, Engleza ili Amerikanaca, koji se međusobno makljaju iza kulisa događanja u Beogradu, kao da im nije dosta Švaba?

Jedan od naših najizbrušenijih pisaca sa savršenim osećajem i merom za dinamiku, ritam, šalu, intrige i obrte, sa stilom koji je uvek prožet toplinom i osećajem za pravdu, Momčilo nam opisuje epske, istorijske scene u kojima partizani i narod igraju Kozaračko kolo po ulicama oslobođenog grada slaveći prvi slobodni praznik rada. Veselje im, međutim, narušava ubistvo još jedne mlade partizanke i gradom počinju da se šire glasine da se na ulice vratio predratni davitelj koji zbog rata nikada nije uhvaćen.

Mešajući fikciju sa stvarnim događajima, Momčilo nam opisuje i pregršt dešavanja koja su se zaista odigrala tokom rata i koje je sakupio istražujući decenijama kao novinar beogradske arhive. Tako će nam pomenuti i nacističko bombardovanje zoo-vrta, tokom kojeg je slonica direktno pogođena i razneta bombom, dok se ostalo zverinje razbežalo po ulicama pa su čuvari morali da ih love i ubijaju. Pišući upravo tim novinarski svedenim stilom, koji se odlikuje preciznošću, jasnoćom i tačnom odmerenošću detalja i podataka, Momčilo postiže izuzetno pitku dinamiku zauzimajući ulogu nepristrasnog hroničara.

Mutna posla i prisile na prvim slobodnim izborima, smutljivci koji pokušavaju da ućare preko grbače izgladnelog naroda, surovost istražitelja i policije, sveopšta cinkarenja, samo su neke od tema kojima nam Momčilo dočarava tmurna vremena nakon pada fašizma. Vreme prolazi, slučaj davitelja se polako i zaboravlja, naš junak Jovan vreme krati u stilu najveštijih akcionih junaka loveći i likvidirajući četničke koljače po unutrašnjosti, ali će ga nova udavljena žena vratiti starom zadatku koji treba što pre rešiti dok broj žrtava ne poraste i uznemiri javnost.

Ali šta ako davitelj nije onaj od ranije, nego se manijak pojavio u samim vrhovima novih vlasti? Za srpske prilike, reklo bi se, ništa iznenađujuće niti neočekivano, što je kod nas očito vanvremenska ironija. A da bi zadovoljio čitaoce, Momčilo će na samom kraju knjige dati i kratak osvrt na stvarne ličnosti i otkriti nam šta se sa njima kasnije dešavalo.

Autor: Miroslav Bašić Palković