Rutger Bregman tvrdi da ljudi žele da žive u miru, ali da ih sprečavaju lični interesi onih na vlasti.

Ova najnovija knjiga o društvu, istoriji i antropologiji Rutgera Bregmana – najpoznatijeg po svojoj bestseler knjizi „Utopija za realiste“ („Utopia for realists“), o slučaju za univerzalni osnovni dohodak – sadrži u sebi mnogobrojne izjave koje biste želeli da citirate i puna je snažnih aforizama izvučenih iz istorije političke misli. Možda najizražajniji citat, međutim, potiče od, ni manje ni više, nego scenariste i filmskog stvaraoca Ričarda Kurtisa. „Ako snimite film o“, kaže Kurtis, „čoveku koji je kidnapovao ženu i držao je tokom pet godina privezanu za radijator – događaj koji se zbio verovatno jednom u celokupnoj ljudskoj istoriji – ljudi će to nazvati žestokom kritikom društva. Međutim, ukoliko ja snimim film poput filma 'U stvari ljubav', koji je o dvoje ljudi koji se zaljubljuju jedno u drugo, a znamo da postoji oko milion ljudi koji su u ovom trenutku u Velikoj Britaniji zaljubljeni, svi će to nazvati sentimentalnom predstavom nerealnog sveta.“

I baš je tu, na tako slikovit način, data tema kojom se Bregman bavi u svojoj knjizi: rušenje onoga što on vidi kao veliku laž, da su ljudi u svojoj biti zli i sebični, i da je naše normalno civilizovano ponašanje mimikrija koja teži da se uruši pod pritiskom, otkrivajući ružnu stvarnost. Iznoseći svoje zaključke, Bregmanovo ispitivanje proteže se nad svim aspektima nauke o društvu, počev od naše evolucije kao vrste koja se izdvojila kao posebno društveni i zaigrani primat, nastavljajući dalje kroz našu praistoriju lovaca i sakupljača do onoga što za njega predstavlja tamne oblake nadvijene nad nama onda kada smo postali civilizovano društvo i razvili poljoprivredu, utvrdili pravila posedovanja zemlje, nasleđa, patrijarhalne stavove, stroge društvene hijerarhije, prinudni teški rad, nastanak država i kada se desio sveopšti pad iz milosti.

U raspravi između Hobsa i Rusoa u vezi sa karakterom ljudske vrste, ne čudi što se Bregman priklonio Rusou i njegovoj ideji o plemenitom divljaku; ne, on ne negira ljudsku sposobnost da se bude zao, već on ljude koji čine zlo najčešće vidi kao anomaliju uzrokovanu onima na vlasti kojima je u interesu da preusmere našu urođenu društvenost i našu potrebu da budemo deo nečega što je veće od nas samih u izopačene oblike nasilnog plemenskog savezništva. Pa čak i tada, navodi Bregman, većina ljudskih bića uradiće sve što je u njihovoj moći da izbegne hotimične nasilne radnje i okrutnost; u ratu, u borbi prsa u prsa, ističe on, većina vojnika čak i ne upotrebi svoje puške, ne zapuca. Bregmanov stil je ponekad iritantno neformalan i monoton, kao da razgovara sa osobom koja ima ograničeni raspon pažnje i koja neće tolerisati bilo kakav diskurs koji nije natopljen suludim alegorijama i zabavnim ličnim anegdotama. Međutim, revnost na njegovom „rušilačkom putu“ impresivna je dok razvejava primer za primerom – od fiktivnog Gospodara muva, preko naučnih epizoda poput one Stenlija Milgrama o kontroverznom eksperimentu poslušnosti koji je sproveo na Univerzitetu Jejl – svih onih priča koje pričamo sebi kako bismo podržali mit o sopstvenoj rđavosti.

I mi to zaista činimo, navodi Bregman, jer klima nepoverenja i uzajamnog straha među običnim ljudima teži da se preliva od onih sa pozicija moći. Njegova knjiga ukazuje na to kako je ova negativna teorija o ljudskoj prirodi usvojena u većini autoritetnih struktura u ljudskoj istoriji, od religioznih do političkih; i kako je ona nemilosrdno bila iskorišćena da nas zavadi i da vlada. Primera ove vrste strategije u trenutnoj populističoj politici ima, naravno, previše da bismo ih sve pobrojali. A nakon perioda relativnog prosvetljenja i ubrzanog poboljšanja u životima ljudi u decenijama nakon Drugog svetskog rata, sedamdesetih smo, naravno, svi pohrlili u trenutne dominantne ideologije moći, u oblicima ekstremnog kapitalizma slobodnog tržišta; sve sa namerom da nas ubedi – sa samosvojnom netačnošću – da smo svi mi prvenstveno motivisani novcem, i da će nas vežbanje individualne taštine i veličanja nas samih, kroz sve veću konzumaciju materijalnog, na kraju sve osloboditi.

Uverenje da su za prosečnog čoveka pohlepa i žudnja sve što postoji, a da se bilo koji drugi moralni postupak posmatra kroz prizmu puke hipokrizije i „pogledaj mene, ja sam čovek pun vrlina“, postala je uverljiva velika laž vremena u kom živimo; i očigledno je potrebna velika kriza poput trenutne pandemije koronavirusa da nas podseti, makar nakratko, da ovo nije ni delić prave ljudske prirode i da smo izgradnjom društva na takvim pretpostavkama u poslednjih nekoliko decenija stvorili svet prepun stresa lišen sigurnosti i dobrote, u kom mi, najdruštveniji i najprijateljskije nastrojeni od svih primata, sve više nemamo vremena jedni za druge.

I ovo je, na kraju krajeva, jedan od aspekata Bregmanove knjige koji saosećajnog čitaoca ostavlja nesigurnim, jer on ne zna da li da se smeje ili da plače nad ovim zaključima. Da budem precizniji, ova knjiga i neke od njenih dekonstrukcija „istina“ koje smo čuli o ljudskoj prirodi često su fascinantne; jednako privlačne kao i svaki triler, i verovatno nužno potrebne u pokušaju da se naša ideologija prebaci na novo i mnogo produktivnije tle.

Međutim, da podvučem sve rečeno, ovo je obimna knjiga koja ukazuje na ono šta bi, u bilo kom racionalnom svetu, trebalo da bude u potpunosti očigledno: da, ljudi mogu biti zli, međutim, većinu vremena oni to nisu; da srljamo u ratove, ali da, u velikoj većini, težimo miru; da, ponekad nas motivišu pohlepa i lični interesi, međutim, češće smo motivisani jednostavnom potrebom da budemo povezani sa drugim ljudima i da ih volimo i prihvatamo. I iznad svega, dugujemo sami sebi da verujemo u pozitivne i širokogrude kreativne genije koji su ostvarili većinu postignuća čovečanstva do sada; i treba da težimo da gradimo društvene i ekonomske sisteme koji u sebi imaju prostora za najbolje u nama, umesto što aktivno od nas očekuju i neguju najgore.

Autor: Džejms Makmilan
Izvor: scotsman.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković