Jedna od sedam uloga koje, po Šekspirovom uverenju, na samom kraju svog života čovek igra jeste starost: „drugo detinjstvo i sušti zaborav“. Starost je s jedne strane bespomoćna, s druge totalitarna; s jedne strane rapidno gubi sav prethodno stečen autoritet, s druge strane ustrojava poredak sveta na osnovu svoje ideje o njemu, jedinstvene koliko i zastarele.

Starost je, neretko, stanje u kome se vapi za fantazmom moći, stanje tužne i groteskne nemoći da se prihvati istina. Ta nemoć se ogleda u demencijskoj potrebi da se kreira nova istina, nova životna priča, novi narativ, i taj proces nastanka alternativnog narativa nalazimo u srpskim romanima o starosti koje su pisali Voja Čolanović („Zebnja na rasklapanje“), Bojan Babić („Čaplinova stopala“), Mirjana Đurđević („Odlazak u Jolki Palki“) i Dragan Velikić („Islednik“).

Demencija se pretvara u komični paroksizam i postaje osnov igre sa identitetima, poslednja mogućnost ispunjenja želja i ostvarenja snova: u demenciji se zaista postaje neko drugi.

Posebnu svežinu „Arzamasu“ daje naracija dvostruke intencije: priča o starenju majke osvetljava i razotkriva priču o zrelosti kćeri, o njenim idealima i prioritetima. Dok majka rekonstruiše svoju novu privatnu realnost i pokušava da se izbori poslednjim atomima snage i smisla za svoje mesto u svetu koji sve manje razume, kćer se prepušta razmišljanju o Hajdegeru i meduzama, o Čehovu, Šopenhaueru i Emili Dikinson, na taj način tragajući za spasonosnim odgovorom eseja na dramu života.

Svakodnevna majeutika sa majkom, objašnjavanje i dokazivanje, jeste mučna igra koja pokreće umetničku kontemplaciju. Narativ o starosti otkriva potrebu zdravih i mlađih da u bolest i starenje učitaju neočekivana, neopravdano lična značenja i tako sebe protumače. Narativ o starosti, isto tako, otvara razmišljanje o preokupacijama mlađih, zapretenih u kontemplaciju, koji imaju potrebu da svako ogledalo refleksije okrenu sebi.

Autor: Vladislava Gordić Petković

Izvor: „Kulturni centar“, RTS 2