Prikaz knjige „Apropo ničega: Autobiografija“ Vudija Alena
Sledi prikaz autobiografije legendarnog i vrlo kontroverznog Vudija Alena „Apropo ničega“.
Biografija režisera filmova „Eni Hol“, „Hana i njene sestre“, „Menhetn“ umalo nije doživela svetlost dana. Naime, Alenov američki izdavač u poslednjem trenutku je otkazao objavljivanje njegovih memoara, nakon štrajka dela zaposlenih.
Povod za štrajk bila je hajka koja se na talasu #MeToo pokreta po drugi put podigla protiv Alena i optužbe njegove usvojene ćerke Dilan da ju je seksualno zlostavljao kada je bila dete.
Ubrzo potom, našao se drugi izdavač a nedugo zatim i domaća publika može da pročita autobiografiju ovog scenariste, glumca i režisera, sa svim jezivim i tužnim i tragičnim detaljima optužbi njegove partnerke i glumice Mije Farou da je zlostavljao njihovu ćerku i napastvovao i oteo drugu – Sun Ji, sa kojom je već decenijama u braku.
Čitanje „Apropo ničega“ je kao kad gledate neki Alenov (njujorški) film. Alen piše brzo, kao što priča, u dahu, pomalo odvojeno od stvarnosti, pomalo hladno, duhovito, ironično.
Najnežniji i najčovečniji deo je onaj koji se tiče njegovog detinjstva u Bruklinu, stendap nastupa u Grinič vilidžu. Čitalac koji se nada da će dobiti neki uvid u Alenov način rada, razočaraće se. Alen ne piše mnogo o svojim filmovima (koje, tvrdi, ne gleda kad ih završi), ne udubljuje se previše u kreativni proces, izbor glumaca, dijaloge...
Politički korektni mediji žestoko su kritikovali njegove opise žena koje je sretao tokom života kao seksističke i uvredljive, ignorišući istinsko divljenje, prijateljstvo i nežnost koje je osećao (i u knjizi pokazao) prema mnogim od njih.
Mnogima se nije dopalo ni što je pomalo pakosno pomenuo sve one koji su mu, posle optužbi, okrenuli leđa, posipajući se pepelom što su radili sa njim i deleći svoje honorare u humanitarne svrhe.
Vrlo svestan da će biti proklet i ako uđe u kolo, i proklet ako ostane po strani, Alen piše o vezi sa Sun Ji, vezi sa Mijom Farou koju vrlo gorko i otrovno opisuje kao ludaču koja je usvajala decu da bi se predstavljala kao divna majka, koja ih je maltretirala, ispirala im mozak, terorisala; i optužbama o navodnom silovanju usvojene ćerke (dve istrage utvrdile su da nije bilo napastvovanja) koje je prvo iznela Farou a potom i ćerka Dilan.
Svestan da neće promeniti mišljenje onima koji su već odlučili da je on matori perverzni pedofil, Alen pokušava da predstavi svoju stranu priče, koja se sve slabije čuje u eri političke korektnosti i „vouk“ kulture.
Ne znam da li je Alen napastvovao ćerku, ni da li je Farou manipulativna lujka, ali znam da volim Alenove filmove – čak i one loše. I „Apropo ničega“ sam pročitala sa guštom, prisetivši se filmova koji su oblikovali moje filmsko iskustvo i ukus. Preporuka.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
Biografija režisera filmova „Eni Hol“, „Hana i njene sestre“, „Menhetn“ umalo nije doživela svetlost dana. Naime, Alenov američki izdavač u poslednjem trenutku je otkazao objavljivanje njegovih memoara, nakon štrajka dela zaposlenih.
Povod za štrajk bila je hajka koja se na talasu #MeToo pokreta po drugi put podigla protiv Alena i optužbe njegove usvojene ćerke Dilan da ju je seksualno zlostavljao kada je bila dete.
Ubrzo potom, našao se drugi izdavač a nedugo zatim i domaća publika može da pročita autobiografiju ovog scenariste, glumca i režisera, sa svim jezivim i tužnim i tragičnim detaljima optužbi njegove partnerke i glumice Mije Farou da je zlostavljao njihovu ćerku i napastvovao i oteo drugu – Sun Ji, sa kojom je već decenijama u braku.
Čitanje „Apropo ničega“ je kao kad gledate neki Alenov (njujorški) film. Alen piše brzo, kao što priča, u dahu, pomalo odvojeno od stvarnosti, pomalo hladno, duhovito, ironično.
Najnežniji i najčovečniji deo je onaj koji se tiče njegovog detinjstva u Bruklinu, stendap nastupa u Grinič vilidžu. Čitalac koji se nada da će dobiti neki uvid u Alenov način rada, razočaraće se. Alen ne piše mnogo o svojim filmovima (koje, tvrdi, ne gleda kad ih završi), ne udubljuje se previše u kreativni proces, izbor glumaca, dijaloge...
Politički korektni mediji žestoko su kritikovali njegove opise žena koje je sretao tokom života kao seksističke i uvredljive, ignorišući istinsko divljenje, prijateljstvo i nežnost koje je osećao (i u knjizi pokazao) prema mnogim od njih.
Mnogima se nije dopalo ni što je pomalo pakosno pomenuo sve one koji su mu, posle optužbi, okrenuli leđa, posipajući se pepelom što su radili sa njim i deleći svoje honorare u humanitarne svrhe.
Vrlo svestan da će biti proklet i ako uđe u kolo, i proklet ako ostane po strani, Alen piše o vezi sa Sun Ji, vezi sa Mijom Farou koju vrlo gorko i otrovno opisuje kao ludaču koja je usvajala decu da bi se predstavljala kao divna majka, koja ih je maltretirala, ispirala im mozak, terorisala; i optužbama o navodnom silovanju usvojene ćerke (dve istrage utvrdile su da nije bilo napastvovanja) koje je prvo iznela Farou a potom i ćerka Dilan.
Svestan da neće promeniti mišljenje onima koji su već odlučili da je on matori perverzni pedofil, Alen pokušava da predstavi svoju stranu priče, koja se sve slabije čuje u eri političke korektnosti i „vouk“ kulture.
Ne znam da li je Alen napastvovao ćerku, ni da li je Farou manipulativna lujka, ali znam da volim Alenove filmove – čak i one loše. I „Apropo ničega“ sam pročitala sa guštom, prisetivši se filmova koji su oblikovali moje filmsko iskustvo i ukus. Preporuka.
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik
