Prikaz knjige „Alhemija bombe“ Slobodana Bubnjevića: Prva i sveobuhvatna istorija nuklearnog doba
„Svaka je nuklearna bomba mala apokalipsa na zemlji“, reči su Slobodana Bubnjevića, pisca nove knjige „Alhemija bombe“, koji je diplomirao eksperimentalnu fiziku na Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i radi, ne samo kao stručni savetnik za komunikacije u Institutu za fiziku u Beogradu već se, kroz članke, predavanja i svoju stranicu na internetu, bavi i promocijom nauke, koja je, nažalost, nepravedno zapostavljena i u našoj javnosti i u našim medijima. U podnaslovu knjige stoji „Toponimi nuklearnog doba“ jer kao što sam pisac kaže: ne morate da poznajete strukturu atomskog jezgra ili razumete silinu lančane reakcije, dovoljno je da neko izgovori neke od dvadesetak zastrašujućih toponima kao što su Hirošima, Černobilj, Fukušima ili Vinča, i zli dusi nuklearne fizike odmah će izviriti iz svojih mračnih uglova donoseći strah sa sobom. Napisana stručno, dinamično i intrigantno, ova nam knjiga donosi poznate i nepoznate priče o nesrećnim tačkama na zemaljskoj kugli na kojima je upotreba energije atoma ostavila neizbrisive ožiljke i nezalečive traume.
Sastavljena baš kada su nuklearne tenzije ponovo počele da tresu svet, „Alhemija bombe“ nas vodi od žarkih pustinja Novog Meksika i ledenih bespuća Sibira, do Hirošime i Nagasakija, ali i do nama bližih nuklearnih lokacija kao što su Vinča i Krško. Od straha od atomske bombe u 20. veku, koji je poslužio kao pokretač Hladnog rata, čini se da ljudi nisu daleko odmakli, te uz rat u Ukrajini i dalje imamo utrku u naoružavanju, polarizaciju sveta, ali i tu strepnju od totalnog uništenja koja na neki način obuzdava nuklearne sile da ne utonu u sveopšti, potpuno otvoreni sukob.
Priča otpočinje u julu 1945. godine u pustinji Novog Meksika, kada je detonirana prva nuklearna bomba pretvarajući silinom udara pustinjski pesak u staklo. Zbog filma trenutno vrlo popularni Robert Openhajmer, rukovodilac tajnog nuklearnog projekta „Menhetn“, osećao se kao da je izazvao Sudnji dan, kada je zapravo prizvao demona iz pakla. Svega mesec dana kasnije njegov će izum ubiti 150.000 ljudi u Japanu, i još 100.000 njih će umreti od naknadnih posledica. U Hirošimi je ubijeno 70.000 ljudi kada je detonacija bačene bombe stvorila vatrenu kuglu od nekoliko kilometara u prečniku, koja je spalila zgrade, parkove, mostove i u trenutku spržila ljude u vatrenom ognju. Strahoviti udarni talas uništio je sve u prečniku od 10 km, kasapeći, kidajući i bukvalno čerečeći ljude u gradu. Preživeli su ostali suočeni sa zračenjem, umirući u nepodnošljivim bolovima. Tri dana kasnije bačena je druga bomba i na Nagasaki, od koje će umreti preko 70.000 nedužnih ljudi. Sva ova dešavanja propraćena su cenzurom u američkim medijima i skrivanjem pravog učinka bombe, kao i prikrivanjem jezivih muka u kojima su Japanci umirali, ali i kajanjem mnogobrojnih čuvenih svetskih fizičara i naučnika koji su učestvovali u stvaranju bombe.
Knjiga nam otkriva i da li su nemački nacisti imali svoj nuklearni program, i obrađuje i ruski projekat izgradnje atomske bombe koji je svojim uspehom otklonio pretnju od mogućeg američkog bombardovanja Rusije. U nekoliko poglavlja bavi se i činjenicom da u ranoj fazi nisu bile poznate razorne posledice ispuštanja radijacije u okruženje, što je dovodilo do jezivih katastrofa, zastrašujućeg nemara i gotovo grotesknih situacija (poput devojaka koje su u fabrikama premazivale skazaljke ručnih satova radijumom da bi svetlele u mraku. Četkice su vlažile sopstvenom pljuvačkom, te su sve završile sa poispadanim zubima i raspalim vilicama). Samo u Rusiji postoji veliki broj nuklearnih tačaka kojima je zbog opasnosti od zračenja trajno zabranjen pristup, i neke od njih obuhvataju čitave nacionalne parkove u koje ljudska noga više ne sme da kroči.
Mada svet najviše pamti bombe iz Drugog svetskog rata i nesreće u atomskim elektranama, Bubnjević nam otkriva i da je devet nuklearnih nacija do kraja 20. veka obavilo skoro 2.000 nuklearnih proba, uglavnom tajno, šireći radijaciju kroz Zemljinu atmosferu. Na desetine je hiljada vojnika planski izlagano efektima bombe u svrhu proučavanja i eksperimentisanja. Milioni ljudi koji su živeli u relativnoj blizini ovakvih „pokusnih“ mesta obolevali su od leukemije, limfoma i melanoma, jer su udisali radioaktivnu prašinu i jeli i pili kontaminiranu hranu i vodu. To se dešavalo od Amerike i Rusije, do Britanije i Australije. Knjiga razjašnjava i da li je SSSR razmeštao nuklearne projektile u američkom susedstvu – na Kubi. Jugoslavija je takođe imala svoj nuklearni institut u Vinči osnovan po Titovoj naredbi. Maštarenja o izgradnji bombe ostala su neostvarena, ali zato jeste unapređena domaća nauka. Tu će doći i do prve nuklearne havarije u našoj zemlji u kojoj će biti ozračeno šest mladih naučnika kojima se Dragan Bjelogrlić bavi u trenutno vrlo aktuelnom filmu „Čuvari formule“ (snimljen po bestseleru Gorana Milašinovića „Slučaj Vinča“), mogućem predstavniku naše zemlje sledeće godine u utrci za Oskara. U svojoj završnici knjiga ne propušta da pomene i Ostrvo tri milje, Černobilj i Fukušimu, zloglasne nuklearke u kojima su se desili najgori svetski nuklearni incidenti. Černobilj je pak zaustavio i trajno odložio plan da se u svakoj od tadašnjih jugoslovenskih republika otvori po jedna atomska centrala.
Izvanredno pronicljiv, temeljno informisan, novinarski razumljiv i sažet, i vanserijski dopadljiv, Bubnjević nam ne iznosi samo istoriju atomske bombe već nam i na jedan izuzetno pitak način daje pregled svetske geopolitike od rata pa naovamo. Zanimljivo je da uz sve strahote i užase opisane u knjizi, Bubnjević ne vidi da će se čovečanstvo udaljiti od nuklearne energije, jer će zbog ogromne potrebe za resursima kojih planeta ima u ograničenoj količini koja se ubrzano smanjuje, svet upravo morati da se mnogo više oslanja na energiju atomskog jezgra, nego na onu koju bi dobio bilo kakvim sagorevanjem, hemijskim procesima ili upotrebom prirode. Naša budućnost je nuklearna! Zemlje u susedstvu, poput Mađarske, Rumunije i Bugarske, dobijaju preko 40% svoje energije upravo iz nuklearki.
Autor: Miroslav Bašić Palković
Sastavljena baš kada su nuklearne tenzije ponovo počele da tresu svet, „Alhemija bombe“ nas vodi od žarkih pustinja Novog Meksika i ledenih bespuća Sibira, do Hirošime i Nagasakija, ali i do nama bližih nuklearnih lokacija kao što su Vinča i Krško. Od straha od atomske bombe u 20. veku, koji je poslužio kao pokretač Hladnog rata, čini se da ljudi nisu daleko odmakli, te uz rat u Ukrajini i dalje imamo utrku u naoružavanju, polarizaciju sveta, ali i tu strepnju od totalnog uništenja koja na neki način obuzdava nuklearne sile da ne utonu u sveopšti, potpuno otvoreni sukob.
Priča otpočinje u julu 1945. godine u pustinji Novog Meksika, kada je detonirana prva nuklearna bomba pretvarajući silinom udara pustinjski pesak u staklo. Zbog filma trenutno vrlo popularni Robert Openhajmer, rukovodilac tajnog nuklearnog projekta „Menhetn“, osećao se kao da je izazvao Sudnji dan, kada je zapravo prizvao demona iz pakla. Svega mesec dana kasnije njegov će izum ubiti 150.000 ljudi u Japanu, i još 100.000 njih će umreti od naknadnih posledica. U Hirošimi je ubijeno 70.000 ljudi kada je detonacija bačene bombe stvorila vatrenu kuglu od nekoliko kilometara u prečniku, koja je spalila zgrade, parkove, mostove i u trenutku spržila ljude u vatrenom ognju. Strahoviti udarni talas uništio je sve u prečniku od 10 km, kasapeći, kidajući i bukvalno čerečeći ljude u gradu. Preživeli su ostali suočeni sa zračenjem, umirući u nepodnošljivim bolovima. Tri dana kasnije bačena je druga bomba i na Nagasaki, od koje će umreti preko 70.000 nedužnih ljudi. Sva ova dešavanja propraćena su cenzurom u američkim medijima i skrivanjem pravog učinka bombe, kao i prikrivanjem jezivih muka u kojima su Japanci umirali, ali i kajanjem mnogobrojnih čuvenih svetskih fizičara i naučnika koji su učestvovali u stvaranju bombe.
Knjiga nam otkriva i da li su nemački nacisti imali svoj nuklearni program, i obrađuje i ruski projekat izgradnje atomske bombe koji je svojim uspehom otklonio pretnju od mogućeg američkog bombardovanja Rusije. U nekoliko poglavlja bavi se i činjenicom da u ranoj fazi nisu bile poznate razorne posledice ispuštanja radijacije u okruženje, što je dovodilo do jezivih katastrofa, zastrašujućeg nemara i gotovo grotesknih situacija (poput devojaka koje su u fabrikama premazivale skazaljke ručnih satova radijumom da bi svetlele u mraku. Četkice su vlažile sopstvenom pljuvačkom, te su sve završile sa poispadanim zubima i raspalim vilicama). Samo u Rusiji postoji veliki broj nuklearnih tačaka kojima je zbog opasnosti od zračenja trajno zabranjen pristup, i neke od njih obuhvataju čitave nacionalne parkove u koje ljudska noga više ne sme da kroči.
Mada svet najviše pamti bombe iz Drugog svetskog rata i nesreće u atomskim elektranama, Bubnjević nam otkriva i da je devet nuklearnih nacija do kraja 20. veka obavilo skoro 2.000 nuklearnih proba, uglavnom tajno, šireći radijaciju kroz Zemljinu atmosferu. Na desetine je hiljada vojnika planski izlagano efektima bombe u svrhu proučavanja i eksperimentisanja. Milioni ljudi koji su živeli u relativnoj blizini ovakvih „pokusnih“ mesta obolevali su od leukemije, limfoma i melanoma, jer su udisali radioaktivnu prašinu i jeli i pili kontaminiranu hranu i vodu. To se dešavalo od Amerike i Rusije, do Britanije i Australije. Knjiga razjašnjava i da li je SSSR razmeštao nuklearne projektile u američkom susedstvu – na Kubi. Jugoslavija je takođe imala svoj nuklearni institut u Vinči osnovan po Titovoj naredbi. Maštarenja o izgradnji bombe ostala su neostvarena, ali zato jeste unapređena domaća nauka. Tu će doći i do prve nuklearne havarije u našoj zemlji u kojoj će biti ozračeno šest mladih naučnika kojima se Dragan Bjelogrlić bavi u trenutno vrlo aktuelnom filmu „Čuvari formule“ (snimljen po bestseleru Gorana Milašinovića „Slučaj Vinča“), mogućem predstavniku naše zemlje sledeće godine u utrci za Oskara. U svojoj završnici knjiga ne propušta da pomene i Ostrvo tri milje, Černobilj i Fukušimu, zloglasne nuklearke u kojima su se desili najgori svetski nuklearni incidenti. Černobilj je pak zaustavio i trajno odložio plan da se u svakoj od tadašnjih jugoslovenskih republika otvori po jedna atomska centrala.
Izvanredno pronicljiv, temeljno informisan, novinarski razumljiv i sažet, i vanserijski dopadljiv, Bubnjević nam ne iznosi samo istoriju atomske bombe već nam i na jedan izuzetno pitak način daje pregled svetske geopolitike od rata pa naovamo. Zanimljivo je da uz sve strahote i užase opisane u knjizi, Bubnjević ne vidi da će se čovečanstvo udaljiti od nuklearne energije, jer će zbog ogromne potrebe za resursima kojih planeta ima u ograničenoj količini koja se ubrzano smanjuje, svet upravo morati da se mnogo više oslanja na energiju atomskog jezgra, nego na onu koju bi dobio bilo kakvim sagorevanjem, hemijskim procesima ili upotrebom prirode. Naša budućnost je nuklearna! Zemlje u susedstvu, poput Mađarske, Rumunije i Bugarske, dobijaju preko 40% svoje energije upravo iz nuklearki.
Autor: Miroslav Bašić Palković
