Prikaz knjige „Aleksandar Veliki“ Entonija Everita
Kada je Entoni Everit početkom ovog milenijuma pisao knjigu o rimskom filozofu, političaru i govorniku Marku Tuliju Ciceronu, imao je sreće: na raspolaganju mu se našla bogata riznica istorijskih izvora u kojoj su se nalazili čitavi tomovi rukopisa čiji je autor, među ostalima, bio i sam Ciceron. Iz hrpe starih dokumenata, pažljivo čuvanih hiljadama godina, danas možemo da saznamo gotovo sve što nas zanima o njegovim idejama, interesovanjima i odnosima sa savremenicima. Reč je o verovatno najpotpunijem korpusu podataka o nekoj ličnosti iz antičkog perioda, zahvaljujući kome je Everit 2002. godine javnosti predstavio sjajno napisan i, što je možda još važnije, verodostojan portret slavnog Rimljanina.
Nepunih dvadeset godina kasnije, pred britanskim autorom se našao daleko teži zadatak. Pokazalo se da je istorijska ličnost o kojoj je odlučio da piše, kada je u pitanju dostupnost pisane istorijske građe, zauzela mesto na suprotnom kraju spektra. Iako je Aleksandar Makedonski za života napisao bezbroj pisama, nijedno od njih nije preživelo do današnjih dana. U svoja čuvena osvajanja uvek je išao praćen svitom dvorskih hroničara, ali svi plodovi njihovog rada netragom su nestali. Nema nikakve sumnje da su se i u spisima njegovih generala i pomoćnika morala nalaziti svedočanstva o podvizima mladog vojskovođe, ali i oni su odavno izgubljeni. Danas nam više nisu dostupni ni prikazi revnosnih istoričara, pripadnika naredne generacije, koji su najverovatnije imali priliku da prouče brojna pisma, hronike i autobiografije. Trudeći se da prikrije razočaranje, Everit piše: „Izvori koje imamo su krajnje neadekvatni i nastali su stotinama godina kasnije.“
Krajnje neadekvatni. Ono što moderni istoričari i biografi sa sigurnošću znaju jeste da je Aleksandar rođen 356. godine pre nove ere i da je sa dvadeset godina nasledio kraljevstvo svog oca Filipa II Makedonskog. Tokom decenije koja je usledila dokazao se kao genijalni strateg i taktičar. Vodeći vojsku iskusnih, u borbi prekaljenih makedonskih ratnika, bacio je na kolena moćno Persijsko carstvo Darija III i osvojio veći deo tada poznatog sveta. Umro je pod misterioznim okolnostima u Vavilonu 323. godine p. n. e. Sa velikom sigurnošću se može tvrditi da je o njegovom životu i poduhvatima već tada bilo napisano mnoštvo hronika i ispričano bezbroj legendi.
Od sveg tog materijala do nas je stiglo samo pet šturih dokumenata. Oni predstavljaju temelj na kome počiva čitava današnja industrija Aleksandrovih biografija, od kojih je Everitova najnovija i svakako jedna od najzanimljivijih. Autori tih pet preživelih izvora bili su Diodor sa Sicilije (1. vek p. n. e.), Kvint Kurcije Ruf i Plutarh (1. vek n. e.), Arijan (2. vek) i Amijan Marcelin (4. vek). Između Aleksandrove epohe i prvih ozbiljnih pokušaja da se o njoj piše prošli su vekovi.
Takav splet okolnosti predstavlja ozbiljan izazov za svakog biografa, a Everit dodatno komplikuje svoj zadatak dajući obećanja koja nije moguće ispuniti. „Okamovom britvom uklanjam konkurentske odgovore na komplikovana pitanja. Ukoliko se ne radi o očiglednim greškama, obično je najjednostavnije prihvatiti reči antičkih istoričara“, piše on.
Ali šta onda reći kada dozvoli sebi da se, i ne trepnuvši, upusti u prepričavanje svima dobro poznatih priča, poput one koja govori o tome kako je mladi Aleksandar, na oduševljenje kralja i okupljenih dvorjana, ukrotio veličanstvenog konja Bukefala? Na stranicama ove knjige čitamo da je Filip „poljubio Aleksandra kada je sjahao i navodno rekao: 'Dečače moj, moraćemo da ti pronađemo odgovarajuće kraljevstvo. Makedonija je premala.'“ Iako je Everitov izvor Plutarh, više je nego očigledno da se ovde radi o legendi, osmišljenoj po uzoru na starogrčke mitove o detinjstvima heroja. Drugim rečima, Okamova britva bi ga isekla na rezance.
Pomenuta britva ponekad čak i ne napušta Everitov džep. On nam u jednom trenutku, recimo, saopštava da je Aleksandar bio „zadivljujuća pojava na bojnom polju“, uopšte se ne trudeći da navede istorijski izvor. Ko bi uopšte dovodio u pitanje takvu tvrdnju? Daleko je manje verovatna njegova, takođe ničim potkrepljena, konstatacija da Aleksandar „nije bio naročito zainteresovan za seks sa bilo kojim polom“. Nije li pomalo neobično doneti takav zaključak o mladom čoveku za koga se zna da je imao tri supruge?
Everit kaže da mu je bilo najvažnije da prilikom pisanja ostane „slep za budućnost“ i opisuje živote svojih likova kao da ne zna šta će se kasnije dogoditi. Kada se piše o Aleksandru, nije nimalo lako do kraja ostati veran ovakvom pravilu. Pa ipak, plemenita namera koja se iza njega krije, autorov entuzijazam i neposrednost u pripovedanju daju ovoj knjizi jak vetar u leđa.
„Aleksandar Veliki“ sigurno neće ugroziti status veličanstvenih biografija Robina Lejna Foksa ili Pitera Grina, ali ubeđen sam da će iznenaditi čak i čitaoce koji su dobro upoznati sa ovom materijom.
Autor: Stiv Donahju
Izvor: csmonitor.com
Prevod: Jelena Tanasković
Nepunih dvadeset godina kasnije, pred britanskim autorom se našao daleko teži zadatak. Pokazalo se da je istorijska ličnost o kojoj je odlučio da piše, kada je u pitanju dostupnost pisane istorijske građe, zauzela mesto na suprotnom kraju spektra. Iako je Aleksandar Makedonski za života napisao bezbroj pisama, nijedno od njih nije preživelo do današnjih dana. U svoja čuvena osvajanja uvek je išao praćen svitom dvorskih hroničara, ali svi plodovi njihovog rada netragom su nestali. Nema nikakve sumnje da su se i u spisima njegovih generala i pomoćnika morala nalaziti svedočanstva o podvizima mladog vojskovođe, ali i oni su odavno izgubljeni. Danas nam više nisu dostupni ni prikazi revnosnih istoričara, pripadnika naredne generacije, koji su najverovatnije imali priliku da prouče brojna pisma, hronike i autobiografije. Trudeći se da prikrije razočaranje, Everit piše: „Izvori koje imamo su krajnje neadekvatni i nastali su stotinama godina kasnije.“
Krajnje neadekvatni. Ono što moderni istoričari i biografi sa sigurnošću znaju jeste da je Aleksandar rođen 356. godine pre nove ere i da je sa dvadeset godina nasledio kraljevstvo svog oca Filipa II Makedonskog. Tokom decenije koja je usledila dokazao se kao genijalni strateg i taktičar. Vodeći vojsku iskusnih, u borbi prekaljenih makedonskih ratnika, bacio je na kolena moćno Persijsko carstvo Darija III i osvojio veći deo tada poznatog sveta. Umro je pod misterioznim okolnostima u Vavilonu 323. godine p. n. e. Sa velikom sigurnošću se može tvrditi da je o njegovom životu i poduhvatima već tada bilo napisano mnoštvo hronika i ispričano bezbroj legendi.
Od sveg tog materijala do nas je stiglo samo pet šturih dokumenata. Oni predstavljaju temelj na kome počiva čitava današnja industrija Aleksandrovih biografija, od kojih je Everitova najnovija i svakako jedna od najzanimljivijih. Autori tih pet preživelih izvora bili su Diodor sa Sicilije (1. vek p. n. e.), Kvint Kurcije Ruf i Plutarh (1. vek n. e.), Arijan (2. vek) i Amijan Marcelin (4. vek). Između Aleksandrove epohe i prvih ozbiljnih pokušaja da se o njoj piše prošli su vekovi.
Takav splet okolnosti predstavlja ozbiljan izazov za svakog biografa, a Everit dodatno komplikuje svoj zadatak dajući obećanja koja nije moguće ispuniti. „Okamovom britvom uklanjam konkurentske odgovore na komplikovana pitanja. Ukoliko se ne radi o očiglednim greškama, obično je najjednostavnije prihvatiti reči antičkih istoričara“, piše on.
Ali šta onda reći kada dozvoli sebi da se, i ne trepnuvši, upusti u prepričavanje svima dobro poznatih priča, poput one koja govori o tome kako je mladi Aleksandar, na oduševljenje kralja i okupljenih dvorjana, ukrotio veličanstvenog konja Bukefala? Na stranicama ove knjige čitamo da je Filip „poljubio Aleksandra kada je sjahao i navodno rekao: 'Dečače moj, moraćemo da ti pronađemo odgovarajuće kraljevstvo. Makedonija je premala.'“ Iako je Everitov izvor Plutarh, više je nego očigledno da se ovde radi o legendi, osmišljenoj po uzoru na starogrčke mitove o detinjstvima heroja. Drugim rečima, Okamova britva bi ga isekla na rezance.
Pomenuta britva ponekad čak i ne napušta Everitov džep. On nam u jednom trenutku, recimo, saopštava da je Aleksandar bio „zadivljujuća pojava na bojnom polju“, uopšte se ne trudeći da navede istorijski izvor. Ko bi uopšte dovodio u pitanje takvu tvrdnju? Daleko je manje verovatna njegova, takođe ničim potkrepljena, konstatacija da Aleksandar „nije bio naročito zainteresovan za seks sa bilo kojim polom“. Nije li pomalo neobično doneti takav zaključak o mladom čoveku za koga se zna da je imao tri supruge?
Everit kaže da mu je bilo najvažnije da prilikom pisanja ostane „slep za budućnost“ i opisuje živote svojih likova kao da ne zna šta će se kasnije dogoditi. Kada se piše o Aleksandru, nije nimalo lako do kraja ostati veran ovakvom pravilu. Pa ipak, plemenita namera koja se iza njega krije, autorov entuzijazam i neposrednost u pripovedanju daju ovoj knjizi jak vetar u leđa.
„Aleksandar Veliki“ sigurno neće ugroziti status veličanstvenih biografija Robina Lejna Foksa ili Pitera Grina, ali ubeđen sam da će iznenaditi čak i čitaoce koji su dobro upoznati sa ovom materijom.
Autor: Stiv Donahju
Izvor: csmonitor.com
Prevod: Jelena Tanasković
