Priznajem, kada sam uzeo u ruke knjigu Bojana Lekovića „200 kila: Šta zna emigrant šta je korporacija“, bio sam malo sumnjičav. Blago rečeno. Nije to prva knjiga o emigraciji, verovatno nije ni najbolja. Niti sam ja emigrant. Nije ni prva knjiga o preduzetništvu koju čitam, štaviše, jednu od tog istog autora sam već pročitao, bila je odlična, baš zato sam mislio da nema potrebe da se to dopunjuje ili širi.

Ali knjiga je bila laka za čitanje i lako me je povukla tek da bih posle nekoliko poglavlja shvatio da ja, zapravo, čitam roman o nastanku i razvoju mobilne telefonije pisan u prvom licu i iz prve ruke! Od tog trenutka više nisam mogao da je ispustim iz ruku, bilo je to kao kada sam kao mali otvarao neki aparat „da vidim kako radi“. Razjasnilo mi se i zašto Japanci nisu pobedili u tom tehnološkom ratu, kako je Nokia uspela da se surva sa vrha u poslovnu provaliju za neverovatno kratko vreme i koliko neke trivijalne, ljudske osobine utiču na velike poslovne odluke. Uvek. I da je u celom tom poslu jedan Srbin igrao neku bitnu ulogu. Veću od šrafa koji bi mi uvek zaostao kada sam rasklapao uređaje po kući „da ih malo popravim“, pre je bio kondenzator ili tranzistor bez kojeg ne bi bilo tona ili slike. Ili ničega. Srećom je „proizveden“ u Nišu gde se u vreme njegovog rođenja pravila elektronika vrhunskog kvaliteta, i to nije simbolika već činjenica.

Ali džaba čitanja ako iz njega ne izvučeš neku pouku. Za mene je pouka da sam shvatio da kada imaš neku ideju, ona može da bude samo zanimljiva, ne i dobra. Da bismo za ideju mogli da kažemo da je dobra, moraš nekome da je prodaš. Onda može da bude i odlična. Bojanova knjiga nam govori o zanimljivim i dobrim idejama i lavirintu koji se nalazi između njih, o ljudima koji su tu zagonetku rešili ili su u tom lavirintu zalutali.

Autor: Zoran Stanojević, RTS
Izvor: KupujemProdajem