Upotrebivši za svoju zbirku jednostavan naslov – „Priče iz glave“ – Vladislava Vojnović je zapravo otvorila jedno staro i možda pomalo zaboravljeno pitanje, koje se prvenstveno tiče fenomena usmene proze, ali i čovekove mogućnosti da razgraniči ono što je zapamtio od onoga što je sâm smislio.

I već se kod nedoumice da li će dotične priče, ako zaista jesu „iz glave“, to i ostati nakon što su zapisane i objavljene kao posebna knjiga, javlja još niz kompleksnih pitanja koja se uglavnom tiču određivanja granice između usmenog i napisanog, između onoga što je pročitano i onoga što je izmišljeno nezavisno od bilo koje knjige.

Tako je okvirna priča ove zbirke, gde majka „iz glave“ pripoveda svojoj ćerki razne priče, zapravo vrh ledenog brega sačinjenog od mnoštva narodnih pripovedaka, koje su se menjale ne samo prilikom prelaska iz jedne sredine ili nacije u drugu, nego su znale da se bitno menjaju i od situacije do situacije, pa često i zarad ukusa samih slušalaca u datom trenutku.

Sastavivši zbirku od priča koje treba da budu smišljene na licu mesta i u prilici koja ih baš u toj varijanti iziskuje, Vladislava Vojnović uspela je da uhvati momenat koji bi mogao da predstavlja graničnu liniju između usmene i zapisane varijante, jer je autorka za svaku priču donela uvodni dijalog između majke koja priča i ćerke koja sluša – tako da znamo za koju je situaciju koja priča iskorišćena – ali je i svaku od tih priča povremeno prekidala devojčicinim upadicama, a neretko je dopuštala da majka suštinski promeni rasplet ukoliko ćerka ne bi bila zadovoljna prvobitno zamišljenim završetkom.

Stoga bi se moglo reći da je i sâm naslov svesno relativizovan, kao što je relativizovan i sâm pojam usmene književnosti nakon što su prozne i pesničke narodne umotvorine našle mesta u štampanim knjigama.

Priče, dakle, jesu „iz glave“, ali niti su tek tako izmišljene u trenutku koji ih je iziskivao, niti su do kraja ostale onakve kako su prvobitno zamišljene, nego su neretko zasnovane, i to bez skrivanja, na motivima starih i proverenih priča, s tim što su prilagođene i uzrastu same devojčice i vremenu u kojem ona odrasta, a koje ponekad traži modernizaciju, pa i digitalizaciju tradicionalnih priča i pesama.

Dotakavši brojne trenutke tipičnog detinjstva, od uobičajenih fobija, preko često neobjašnjivog i bezrazložnog širenja negativne energije, do školskih simpatija i nestašluka zarad sticanja pažnje, Vladislava Vojnović ipak je pokazala da odavno ustaljene formule iz usmenih ili pisanih umotvorina mogu i danas biti od pomoći, pa makar bile prilagođene sredini i ličnim shvatanjima i stavovima onoga kome su namenjene.

I ne samo što se već od naslovne strane poigravala pojmom usmenog pripovedanja, nego se Vladislava Vojnović u priči „Pozorište“, sedmoj po redu, poigrala i sa srpskim epskim desetercem, pokazavši kako se tradicionalna epika, naizgled prevaziđena i neinspirativna, bez problema može uklopiti u zaplet dostojan holivudskih horora, u kojima i najmlađe generacije znaju da uživaju, premda su im navodno gnusna ubijanja i mučenja od kojih vrvi deseteračka poezija.

Za priču „Pozorište“ rečeno je da je sedma po redu u zbirci, a moglo se reći i da je poslednja – ali, nakon nje ipak dolazi još jedan tekst za koji bi se moglo reći da je svojevrsna priča, i to zaista „iz glave“, jer Vladislava Vojnović nije nigde morala da čita sopstvene biografske podatke niti da ih se podseća iz bilo kakvih pisanih izvora da bi sastavila kratku priču o postepenom nastanku ove zbirke.

Zanimljivo je, međutim, da ova osma priča nije uopšte prekidana upadicama, što bi značilo da je devojčica iz prethodnih sedam priča sasvim zadovoljna onim što je čula ili pročitala o autorki samih priča – ali, i o sebi.

Autor: Dušan Milijić