Priča o strašnoj sudbini genijalne žene koja je preživela i rodila Leonarda da Vinčija: Roman „Katerinin osmeh“ bio tema 123. tribine Laguninog književnog kluba
Roman „Katerinin osmeh“ Karla Večea bio je tema 123. tribine Laguninog književnog kluba koji je održan u četvrtak 5. juna u kafeteriji Bukmarker u knjižari Delfi SKC.
O romanu je govorila književnica Sanja Domazet, a moderirala Mona Cukić.
Italijanski filolog, istoričar i profesor Karlo Veče, baveći se proučavanjem renesansnog društva, pre svega se posvetio liku i delu Leonarda da Vinčija. U knjizi „Katerinin osmeh“ donosi priču o neustrašivoj ženi koja je rodila jednog od najvećih umova čovečanstva.
Katerina je divlja devojka, rođena slobodna, poput vetra. Juri na konju po visoravnima Kavkaza, sluša glasove drveća, životinja, bogova i heroja... Silom prilika postaje robinja. Njen život se prepliće sa životima gusara, vojnika, prostitutki, drugih robinja sličnih njoj, avanturista i trgovaca, muškaraca i žena koji su je kupili, preprodali, iznajmili.
Jednog od sinova kojeg je kao robinja donela na svet, Katerina je volela više od života. Ime tog deteta svi znamo. Bio je to Leonardo da Vinči!
„Karlo Veče je, proučavajući Da Vinčija, pronašao podatak da je njegova majka Katerina u stvari bila robinja sa Kavkaza. Pisac nam predočava da je Leonardo baš od majke nasledio neverovatnu radoznalost, temperament i upornost, pa čak i talenat za slikarstvo jer je Katerina slikala ugljem po platnu i zidinama“, navela je Domazet.
Knjiga počinje poput bajke, rađa se devojčica od majke koja umire na porođaju, a otac od bola odlazi na nekoliko Godina, ostavljajući malu Katerinu da odrasta sa babom i rođakama, okružena šumom Kavkaza i životinjama, divljinom koja zauvek ostaje usađena u nju. I šta god preživljavala tokom života, ona žudi za tom slobodom.
„Sloboda je velika tema. Katerina i Pjer daju ime Leonardu po svecu zaštitniku slobode i robova. Svako poglavlje ove knjige je jedan lik i mi o Katerini saznajemo kroz njihove priče koje se prepliću međusobno. Dok čitate, na pameti vam je kako je neverovatna ta njena sudbina i nedokučiva ženska priroda. Skoro nisam čitala roman u kojem je glavna junakinja istovremeno tako nevina i nežna, neiskusna i mudra, ali i zavodljiva“, ocenjuje Domazet.
Katerina ostaje ceo život snažno vezana za svog oca koji gine nakon bitke, taman kada su se povezali, a nju odvode u robovlasništvo.
„Tako jaku vezu imaće Leonardo upravo sa majkom. Ako je neko imao prilike da vidi njegove beležnice, mogao je vidi da je spominje kao Katerinu. Roditelji nikada nisu mogli da ostanu zajedno i da se venčaju, što mislim da je za Leonarda bila sreća. Jer da jesu, on bi po zakonu morao da bude isto što i njegov otac – notar. Pošto su mu se roditelji venčali, za druge ljude imao je mnoštvo braće i sestara, a on je imao tu slobodu da bude ono za šta ga je sudbina namenila – genije. Odmalena je pokazivao talenat za slikanje i vrlo brzo je krenuo na časove, i kasnije, odlaskom u Firencu, kreće njegova karijera o kojoj govorimo i danas“, podsetila je Domazet.
U knjizi pratimo strašne sudbine žena, kada Katerina postane robinja, ona gubi svoju slobodu i gubi sebe, ali i druge žene imaju vrlo malo od života, brakovi su po ugovoru, žive mučne živote, a robinje se prodaju poput robe na pijaci.
„Ali one ne odustaju. Nazad nema kuda, mostovi su spaljeni. Svaka žena u sebi nosi sećanje na ono što je bilo, čuvaju svoje kulture, jezik kojim pričaju između sebe tajno, ali ništa drugo nemaju. Od početka do kraja romana Katerina sve gubi, i poreklo, roditelje, narod, detinjstvo, nevinost, sve osim malog prstena koji je dobila od oca, a za koji veruje da je magičan i da je štiti. Jedino je on povezuje sa roditeljima. Ta veza se nikada ne može prekinuti“, navodi književnica.
Pisac je poslednje poglavlje naslovio sa „ja“ i tu piše o „susretu“ sa Katerinom koja mu se osmehuje, dok pretposlednje nosi ime Leonarda.
„Karlo Veče insistira na tome da je osmeh Mona Lize osmeh majke, da je to zapravo osmeh Bogorodice, žene koja je rodila. Taj osmeh je pun materinstva, mira, ali istovremeno nosi životne traume, sva iskustva i tuge“, kaže Domazet dodajući:
„Sudbina Katerine nije laka, ali nije lišena lepote, život uspeva da pronađe svoj put i kad nama je najteže, a sreća se provuče kroz pukotinu i svetlost izađe napolje u vidu cvrkuta ptica, ukusa zrele kajsije, crteža… Ova knjiga jeste jedna jedinstvena priča o ženskoj sudbini! Katerina je mogla da bude mati bilo koga drugog, nije morao to biti Leonardo. Ovde nije akcenat na ženi koja je rodila genija, nego na genijalnoj ženi koja je od jednog teškog života uspela da načini gotovo umetničko delo. Leonardovo umetničko delo su njegove slike, izumi, nacrti, a njegove majke njen život čiji je neraskidivi deo njen genijalni sin“, zaključila je Sanja Domazet.
Italijanski filolog, istoričar i profesor Karlo Veče, baveći se proučavanjem renesansnog društva, pre svega se posvetio liku i delu Leonarda da Vinčija. U knjizi „Katerinin osmeh“ donosi priču o neustrašivoj ženi koja je rodila jednog od najvećih umova čovečanstva.
Katerina je divlja devojka, rođena slobodna, poput vetra. Juri na konju po visoravnima Kavkaza, sluša glasove drveća, životinja, bogova i heroja... Silom prilika postaje robinja. Njen život se prepliće sa životima gusara, vojnika, prostitutki, drugih robinja sličnih njoj, avanturista i trgovaca, muškaraca i žena koji su je kupili, preprodali, iznajmili.
Jednog od sinova kojeg je kao robinja donela na svet, Katerina je volela više od života. Ime tog deteta svi znamo. Bio je to Leonardo da Vinči!
„Karlo Veče je, proučavajući Da Vinčija, pronašao podatak da je njegova majka Katerina u stvari bila robinja sa Kavkaza. Pisac nam predočava da je Leonardo baš od majke nasledio neverovatnu radoznalost, temperament i upornost, pa čak i talenat za slikarstvo jer je Katerina slikala ugljem po platnu i zidinama“, navela je Domazet.
Knjiga počinje poput bajke, rađa se devojčica od majke koja umire na porođaju, a otac od bola odlazi na nekoliko Godina, ostavljajući malu Katerinu da odrasta sa babom i rođakama, okružena šumom Kavkaza i životinjama, divljinom koja zauvek ostaje usađena u nju. I šta god preživljavala tokom života, ona žudi za tom slobodom.
„Sloboda je velika tema. Katerina i Pjer daju ime Leonardu po svecu zaštitniku slobode i robova. Svako poglavlje ove knjige je jedan lik i mi o Katerini saznajemo kroz njihove priče koje se prepliću međusobno. Dok čitate, na pameti vam je kako je neverovatna ta njena sudbina i nedokučiva ženska priroda. Skoro nisam čitala roman u kojem je glavna junakinja istovremeno tako nevina i nežna, neiskusna i mudra, ali i zavodljiva“, ocenjuje Domazet.
Katerina ostaje ceo život snažno vezana za svog oca koji gine nakon bitke, taman kada su se povezali, a nju odvode u robovlasništvo.
„Tako jaku vezu imaće Leonardo upravo sa majkom. Ako je neko imao prilike da vidi njegove beležnice, mogao je vidi da je spominje kao Katerinu. Roditelji nikada nisu mogli da ostanu zajedno i da se venčaju, što mislim da je za Leonarda bila sreća. Jer da jesu, on bi po zakonu morao da bude isto što i njegov otac – notar. Pošto su mu se roditelji venčali, za druge ljude imao je mnoštvo braće i sestara, a on je imao tu slobodu da bude ono za šta ga je sudbina namenila – genije. Odmalena je pokazivao talenat za slikanje i vrlo brzo je krenuo na časove, i kasnije, odlaskom u Firencu, kreće njegova karijera o kojoj govorimo i danas“, podsetila je Domazet.
U knjizi pratimo strašne sudbine žena, kada Katerina postane robinja, ona gubi svoju slobodu i gubi sebe, ali i druge žene imaju vrlo malo od života, brakovi su po ugovoru, žive mučne živote, a robinje se prodaju poput robe na pijaci.
„Ali one ne odustaju. Nazad nema kuda, mostovi su spaljeni. Svaka žena u sebi nosi sećanje na ono što je bilo, čuvaju svoje kulture, jezik kojim pričaju između sebe tajno, ali ništa drugo nemaju. Od početka do kraja romana Katerina sve gubi, i poreklo, roditelje, narod, detinjstvo, nevinost, sve osim malog prstena koji je dobila od oca, a za koji veruje da je magičan i da je štiti. Jedino je on povezuje sa roditeljima. Ta veza se nikada ne može prekinuti“, navodi književnica.
Pisac je poslednje poglavlje naslovio sa „ja“ i tu piše o „susretu“ sa Katerinom koja mu se osmehuje, dok pretposlednje nosi ime Leonarda.
„Karlo Veče insistira na tome da je osmeh Mona Lize osmeh majke, da je to zapravo osmeh Bogorodice, žene koja je rodila. Taj osmeh je pun materinstva, mira, ali istovremeno nosi životne traume, sva iskustva i tuge“, kaže Domazet dodajući:
„Sudbina Katerine nije laka, ali nije lišena lepote, život uspeva da pronađe svoj put i kad nama je najteže, a sreća se provuče kroz pukotinu i svetlost izađe napolje u vidu cvrkuta ptica, ukusa zrele kajsije, crteža… Ova knjiga jeste jedna jedinstvena priča o ženskoj sudbini! Katerina je mogla da bude mati bilo koga drugog, nije morao to biti Leonardo. Ovde nije akcenat na ženi koja je rodila genija, nego na genijalnoj ženi koja je od jednog teškog života uspela da načini gotovo umetničko delo. Leonardovo umetničko delo su njegove slike, izumi, nacrti, a njegove majke njen život čiji je neraskidivi deo njen genijalni sin“, zaključila je Sanja Domazet.
