„Ako je slučajno u uhu pacijenta ostala i najmanja naušnica, magnet je izbacuje takvom silinom da se ona zabode u zid kao ispaljeni metak.“

„Inteligentna, poštena i puna srca“, napisao je Etgar Keret o proznom triptihu Semezdina Mehmedinovića: doslovce tako, jer se u američkom izdanju ovog proleća knjiga pojavila pod naslovom „Moje srce“. Takav je prevod jednog u originalu čarobno opsežnog i zanosnog naslova banalizovao suštinu intimističke storije o bolesti i stranosti, u kojoj se govori i o poharanom i pokarabasanom imenu koje u nuždi mora smisliti kardiolog, zarad komuniciranja s pacijentom po čijim arterijama prebira. Za utehu, kratak naslov je nužan zbog naše nade da će nas tako tamo daleko bolje razumeti.

Teška i nežna proza Semezdina Mehmedinovića manje je dnevnik nepravdi i uvreda, a mnogo više je porodični album u kom crteži igraju važnu ulogu katalizatora progutanih emocija. Jedan Pol Oster će u njoj, nimalo slučajno, prepoznati „strast za istinom kakvu nalazimo kod ranog Hemingveja“.

Ljuta bitka za sećanje vodi se na tri fronta: u Semezdinovom oporavku od infarkta, Sanjinom lečenju posle moždanog udara i putovanju oca i sina koje počinje od Feniksa u Arizoni, grada u koji su se doselili kao izbeglice 1996. Inostrani čitači i predstavljači ove knjige uspeli su da u njoj zapaze i turobno predskazanje Trampove vladavine – nešto tako sporedno i malo važno spram dve borbe za život i jedne kampanje za identitet i sećanje.

Autor: Vladislava Gordić-Petković
Izvor: nova.rs