Promocija nove knjige Pavla Zelića „Dum-dum“ bila je posebno veče. Veliki broj prijatelja i poštovalaca njegove književnosti prisustvovao je razgovoru o pričama koje je Pavle pisao tokom skoro dve decenije svog književnog rada.

Pored Pavla, na promociji su govorili pisac Vladimir Kecmanović i filmski i književni kritičar i pisac Đorđe Bajić.

Pavle je na početku objasnio koliko je dirnut zbog prisustva velikog broja dragih ljudi i da mu nije bilo lako da od roditelja sakrije da je knjiga upravo njima posvećena. „Ova knjiga ne bi postojala bez Obrada i Biserke“, istakao je Pavle i dodao: „a meni je važno da postoji lični element u svemu što pišem. Prva priča ’Dum-dum’, po kojoj se i zove zbirka, napisana je po mom iskustvu kada sam kao dečak ležao u Tiršovoj. Ovo je samo jedna od priča koje polaze od ličnog. Kao pravi pisac koristio sam i iskustva drugih, tkajući ih u fantastične zaplete, ali uvek sa ciljem da imaju istinitu osnovu, da potiču iz stvarnosti, kao i sami likovi“.

Knjigu čini 18 priča od kojih su četiri pisane tokom pandemije i bave se pandemijom: „Pandemonija“, „Veliki Vakcinator“, „Knjigokalipsa“ i „Najbolji gol koji Pele nikada nije dao“.

„I njegov roman ’Peščana hronika’ ima širu konotaciju od usko shvaćenog žanra. Moram da priznam da nisam fan čistog žanra, ali veoma volim i cenim primenu žanrovskih elemenata u prozi, što i sam radim. Mislim da se u ovoj zbirci Pavle malo udaljava od žanra u odnosu na ’Peščanu hroniku’, ali da ga ugrađuje u surovi realizam. Mislim da je to put kojim će Pavle i dalje ići“, rekao je Kecmanović.

Đorđe Bajić je Pavla upoznao na početku njegove književne karijere i imamo je priliku da prati razvoj jednog pisca, od početaka, eksperimentisanja do zbirke „Dum-dum“ koja predstavlja vrhunac Pavlovog stvaralaštva.

„Pavle voli svoje protagoniste čak i onda kada su daleko od savršenih. Stavlja se u njihovu kožu. Oni su vrlo različiti, ali povezuje ih živost tih likova“, istakao je Bajić.

Da su priče Pavla Zelića izuzetno filmične, potvrđuje činjenica da su priče „Dum-dum“ i „Sami“ prošle na konkursu Filmskog centra Srbije, za koje Đorđe kaže da bi bili odlični filmovi.

Budući magistar farmacije Pavle je u poslednje vreme bio najviše eksponiran ispred Agencije za lekove i medicinska sredstva. I njemu samom korona je neočekivano iskustvo koje mu je donelo duboke podočnjake, ali i mnogo materijala za pisanje.

Zelić je citirao Borhesa: „Književnost nije obogatila svet samo dajući mu knjige već i razvijajući novi tip čoveka“.

„Filozofija je postala malo prisutnija u mojim pričama iako insistiram na zapletu. U šta će čovek evoluirati u sudaru sa virusom? Kako ćemo se prilagoditi virusu kao što se virus vešto prilagođava nama i izmiče nam, mutira, menja se? Da li će ta mutacija biti uzajamna? Da li ćemo konačno prihvatiti njegovo postojanje jer se ne možemo uništiti uzajamno; niti virus nas, bez kojih ne može da postoji, niti mi virus, jer je suviše vešt i moćan? Ovo su pitanja koja se pretaču ne samo u ovoj knjizi nego i u onim koje ću u budućnosti pisati“, rekao je Pavle, koji krajem meseca kao dobitnik Fulbrajtove stipendije odlazi na usavršavanje u oblasti nauke koja se bori da pobedi ovu pandemiju i sve buduće.

„Najjača poruka koju želim da prenesem je da stalno moramo da se trudimo, da radimo, da budemo bolje verzije sebe i da se unapređujemo.“

Pavle, srećan put!