Nova zbirka poezije Igora Mirovića predstavljena je 18. aprila u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.
Pored autora, o knjizi su govorili prof. dr Zoran Đerić i prof. dr Aleksandar Jerkov, dok su pesme čitali glumci Bojana Stojković i Marko Todorović.
Kako je istakao Zoran Đerić, „poetika Igora Mirovića je takva da je i u samom naslovu nove zbirke nešto što je objašnjava. Lirski subjekt je svestan da je možda i krenuo stranputicom, ali da bi došao do nekih iskušenja i nekih saznanja, da bi proverio koliko je u pravu i kojim putevima treba da ide, nekad i luta, nekad i svesno ide pogrešnim putem da bi se vratio i onda samouvereno krenuo dalje“.
Knjiga se sastoji od sedam pesničkih krugova, odnosno ciklusa. Otpočinje prološkom pesmom „U lavirintu“, a završava se epiloškom „Trag“. Između su ciklusi „Ključaonica“, „U hramu antistvaraoca“, „Sivilo“, „Prosejanje“ i „Posvetnice“.
„Prvi ciklus, možda i najprovokativniji, posvećen je ljubavnoj i erotskoj poeziji. Ciklus ’Sivilo’ se bavi modernim pojavama u našem društvu, i na jedan spefično pesnički način pristupa svakodnevici i traga za svojim rešenjima. Mirović je drugačiji od savremenih pesnika zato što dolazi iz drugačijeg iskustva i nije opterećen književnim pravilima. Slobodno poseže za književnim modelima koji njemu odgovaraju i, kad rimuje, to radi sporadično, rima nije uvek ni zadatak ni pravilo. Slobodni stih je ipak ono što njemu odgovara“, rekao je Đerić.
Aleksandar Jerkov smatra da poeziju i pesnike treba uvek braniti: „Mene kao tumača književnosti zanima zašto je poezija potrebna Igoru Miroviću? Šta donosi pesništvo što nigde drugde ne možete da nadoknadite? Ono važno što donosi poezija to ovaj pesnik traži na različite načine i na različitim mestima. Lavirint je figura saznanja, i to nije mesto gde se izgubite već je lavirint ono što čuva središte u kome se nalazi velika tajna do koje ne možete da se probijete olako i brzopleto. Lavirint ima unutrušnju spiralnu strukturu koja ima duhovnu vertikalu i uvek vas vodi naviše. Biti u lavirintu je u stvari biti u određenoj vrsti izazova, znati da postoji izlaz i tragati, ne kao izgubljeno biće, nego sa saznanjem da postoji izlaz i da ga samo treba pronaći. I u tom bivanju u lavirintu imati neku vrstu duhovnog traganja za višim.“
Jerkovu su se najviše dopale pesme koje su intimne: „One nose u sebi osećajnost, nešto što čoveku nije uvek sasvim svejedno da prizna i da kaže drugima. One su mi posebno bile bliske jer sam odjedanput osetio svu intimnost jednog čoveka.“
Mirović je pred brojnom publikom otkrio da odgovor na pitanje zašto mu je potrebna poezija, leži u potrebi za pobunom: „Počeo sam da pišem kao veoma mlad čovek. Prvi motivi bili su odraz mladalačke želje za pobunom, za nemirenjem sa stvarima i sa pojavama u našem okruženju, o čemu pišem i u novoj knjizi. ’U lavirintu’ sam pokušao da dođem do te najskrivenije lože, sa pretpostavkom da se tamo nalazi hram antistvaraoca, naoružan željom da ga upoznam, ali i mačem da ga pozovem na obračun. Imao sam potrebu da napišem i nekoliko angažovanih pesama, o onome što se događa u Gazi, o licemerima, o rastućem uticaju bahatosti u svetu i Evropi, onoj o kojoj je pisao i Dragoš Kalajić. U tom susretu sa antistvaraocem sam zapravo želeo da potvrdim svoje sumnje, svoje strahove i da pokušam da ponađem i put za sebe, svoja promišljanja, u autokritičnom tonu, što danas nije čest slučaj.“
Kako je istakao Zoran Đerić, „poetika Igora Mirovića je takva da je i u samom naslovu nove zbirke nešto što je objašnjava. Lirski subjekt je svestan da je možda i krenuo stranputicom, ali da bi došao do nekih iskušenja i nekih saznanja, da bi proverio koliko je u pravu i kojim putevima treba da ide, nekad i luta, nekad i svesno ide pogrešnim putem da bi se vratio i onda samouvereno krenuo dalje“.
Knjiga se sastoji od sedam pesničkih krugova, odnosno ciklusa. Otpočinje prološkom pesmom „U lavirintu“, a završava se epiloškom „Trag“. Između su ciklusi „Ključaonica“, „U hramu antistvaraoca“, „Sivilo“, „Prosejanje“ i „Posvetnice“.
„Prvi ciklus, možda i najprovokativniji, posvećen je ljubavnoj i erotskoj poeziji. Ciklus ’Sivilo’ se bavi modernim pojavama u našem društvu, i na jedan spefično pesnički način pristupa svakodnevici i traga za svojim rešenjima. Mirović je drugačiji od savremenih pesnika zato što dolazi iz drugačijeg iskustva i nije opterećen književnim pravilima. Slobodno poseže za književnim modelima koji njemu odgovaraju i, kad rimuje, to radi sporadično, rima nije uvek ni zadatak ni pravilo. Slobodni stih je ipak ono što njemu odgovara“, rekao je Đerić.
Aleksandar Jerkov smatra da poeziju i pesnike treba uvek braniti: „Mene kao tumača književnosti zanima zašto je poezija potrebna Igoru Miroviću? Šta donosi pesništvo što nigde drugde ne možete da nadoknadite? Ono važno što donosi poezija to ovaj pesnik traži na različite načine i na različitim mestima. Lavirint je figura saznanja, i to nije mesto gde se izgubite već je lavirint ono što čuva središte u kome se nalazi velika tajna do koje ne možete da se probijete olako i brzopleto. Lavirint ima unutrušnju spiralnu strukturu koja ima duhovnu vertikalu i uvek vas vodi naviše. Biti u lavirintu je u stvari biti u određenoj vrsti izazova, znati da postoji izlaz i tragati, ne kao izgubljeno biće, nego sa saznanjem da postoji izlaz i da ga samo treba pronaći. I u tom bivanju u lavirintu imati neku vrstu duhovnog traganja za višim.“
Jerkovu su se najviše dopale pesme koje su intimne: „One nose u sebi osećajnost, nešto što čoveku nije uvek sasvim svejedno da prizna i da kaže drugima. One su mi posebno bile bliske jer sam odjedanput osetio svu intimnost jednog čoveka.“
Mirović je pred brojnom publikom otkrio da odgovor na pitanje zašto mu je potrebna poezija, leži u potrebi za pobunom: „Počeo sam da pišem kao veoma mlad čovek. Prvi motivi bili su odraz mladalačke želje za pobunom, za nemirenjem sa stvarima i sa pojavama u našem okruženju, o čemu pišem i u novoj knjizi. ’U lavirintu’ sam pokušao da dođem do te najskrivenije lože, sa pretpostavkom da se tamo nalazi hram antistvaraoca, naoružan željom da ga upoznam, ali i mačem da ga pozovem na obračun. Imao sam potrebu da napišem i nekoliko angažovanih pesama, o onome što se događa u Gazi, o licemerima, o rastućem uticaju bahatosti u svetu i Evropi, onoj o kojoj je pisao i Dragoš Kalajić. U tom susretu sa antistvaraocem sam zapravo želeo da potvrdim svoje sumnje, svoje strahove i da pokušam da ponađem i put za sebe, svoja promišljanja, u autokritičnom tonu, što danas nije čest slučaj.“
1/15
U svojoj pesničkoj zbirci Mirović govori i o strahovima i sumnjama sa kojima se susreće u svom drugom životu u kome se bavi politikom: „To je profesija koja se sa sumnjama i strahovima mora suočiti, a ukoliko ne bi to učinila, ona bi se obeščovečila i tada za javno delanje i za delanje po vrednostima više nema nade. Otuda u pesništvu pozivam na vaspostavljanje vrednosti, na narušavanje interesa kao vrhovnog principa, jer ne može sve biti vođeno logikom interesa, sve mora biti vođeno logikom morala, vrednosti i čovečnosti.“
