U Delfi Caféu u SKC-u Lagunin pisac Vule Žurić je predstavio svoju novu zbirku priča „Tajna crvenog zamka“.
Na promociji su pored autora govorili urednik knjige Dejan Mihailović i pisac i muzičar dr Nele Karajlić.
Veče je u duhu Žurićeve proze proteklo ležerno, sa puno duhovitih doskočica i upadica, u maniru fudbalske „tekme“, pošto je autor priznao da je za ovu priliku sastavio najbolju fudbalsku reprezentaciju u ulozi književnih likova jer su se među „igračima“ našli Tito, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Bora Stanković, Petar Kočić, Vladimir Nazor, Šaban Bajramović, Mladić, Čolaković, ali i ljudi sa margine poput Ćenge.
Kao jedan od pisaca koji su u svoj novi dom u Srbiji preneli onaj specifični sarajevski humor koji nam je dočarao Karajlić sa svojim nadrealistima, Žurić je potvrdio da je danas jedan od najzabavnijih, najduhovitijih pisaca mlađe generacije, kome je smeh maska iza koje može da progovori o mnogim bolnim i gorkim istinama o savremenom društvu koje se nije oslobodilo teškog bremena titoizma, samo mu je dalo novu fasadu za koju se ne zna da li je bolja ili gora od originala.
Da ga čitaoci „kapiraju“ najbolje pokazuje Žurićeva popularnost među čitaocima, a nagrade su potvrda da ni kritičare nije zavarao da je pisac „lakih nota“ već da sa finom ironijom govori o nekim, doskora, tabu temama.
Žurić je priznao da je odabrao priče u kojima se pojavljuju svima dobro poznate ličnosti o kojima svi misle da sve znaju, da bi im onda pokazao da su im znane samo njihove fasade a ne suština. Urednik knjige Dejan Mihailović je istakao Žurića kao odličan primer uspešnog parodiranja aktuelnih zbivanja i diskretne satire na teme iz NOB-a, što mu je jedna od omiljenih tema jer se na taj način obračunava sa onim što mu je servirano u komunističkim čitankama i udžbenicima istorije. Žurić se s dozom topline i dobroćudnog smeha bavi marginalnim likovima koje tako uverljivo oživljava da ih čitaoci prihvataju sa simpatijama i postaju njihovi „navijači“ koji žele da pruže otpor, da se pobune protiv vlasti, ali na njihovu žalost sve ostaje isto, ništa se ne menja i sve se stalno ponavlja iako se stvara iluzija da se ipak ide napred.
Na kraju promocije knjigu je čitaocima preporučio dr Nele Karajlić i bravurozno, na samo njemu svojstven način, pročitao priču „Ćengina smrt“ i pokazao da je podjednako sjajan glumac kao što je muzičar i pisac.
Vera Kondev, Tanjug
Veče je u duhu Žurićeve proze proteklo ležerno, sa puno duhovitih doskočica i upadica, u maniru fudbalske „tekme“, pošto je autor priznao da je za ovu priliku sastavio najbolju fudbalsku reprezentaciju u ulozi književnih likova jer su se među „igračima“ našli Tito, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Bora Stanković, Petar Kočić, Vladimir Nazor, Šaban Bajramović, Mladić, Čolaković, ali i ljudi sa margine poput Ćenge.
Kao jedan od pisaca koji su u svoj novi dom u Srbiji preneli onaj specifični sarajevski humor koji nam je dočarao Karajlić sa svojim nadrealistima, Žurić je potvrdio da je danas jedan od najzabavnijih, najduhovitijih pisaca mlađe generacije, kome je smeh maska iza koje može da progovori o mnogim bolnim i gorkim istinama o savremenom društvu koje se nije oslobodilo teškog bremena titoizma, samo mu je dalo novu fasadu za koju se ne zna da li je bolja ili gora od originala.
Da ga čitaoci „kapiraju“ najbolje pokazuje Žurićeva popularnost među čitaocima, a nagrade su potvrda da ni kritičare nije zavarao da je pisac „lakih nota“ već da sa finom ironijom govori o nekim, doskora, tabu temama.
Žurić je priznao da je odabrao priče u kojima se pojavljuju svima dobro poznate ličnosti o kojima svi misle da sve znaju, da bi im onda pokazao da su im znane samo njihove fasade a ne suština. Urednik knjige Dejan Mihailović je istakao Žurića kao odličan primer uspešnog parodiranja aktuelnih zbivanja i diskretne satire na teme iz NOB-a, što mu je jedna od omiljenih tema jer se na taj način obračunava sa onim što mu je servirano u komunističkim čitankama i udžbenicima istorije. Žurić se s dozom topline i dobroćudnog smeha bavi marginalnim likovima koje tako uverljivo oživljava da ih čitaoci prihvataju sa simpatijama i postaju njihovi „navijači“ koji žele da pruže otpor, da se pobune protiv vlasti, ali na njihovu žalost sve ostaje isto, ništa se ne menja i sve se stalno ponavlja iako se stvara iluzija da se ipak ide napred.
Na kraju promocije knjigu je čitaocima preporučio dr Nele Karajlić i bravurozno, na samo njemu svojstven način, pročitao priču „Ćengina smrt“ i pokazao da je podjednako sjajan glumac kao što je muzičar i pisac.
Vera Kondev, Tanjug
1/7
