Pet godina posle prve posete knjižari Delfi u SKC-u Elvedin Nezirović, autor knjige „Boja zemlje“, ponovo je boravio u Beogradu. Prvi put kako bi primio Nagradu za najbolju ljubavnu priču na Laguninom konkursu, a u četvrtak, 21. aprila, kako bi predstavio publici svoj prvi roman.
Ovo je treća knjiga u ediciji „Plavo-belo-crveno“, ediciji vrhunske savremene književnosti koja okuplja pisce iz bivše Jugoslavije.
„Boja zemlje“ otvara se pričom o ocu koji gine u saobraćajnoj nesreći kada je njegovom sinu, autoru ovog romana, samo sedam meseci. Ovo je autobiografska povest pisca o svom odrastanju, o sudbini svojih najbližih, svojih prijatelja, o susretima sa nepoznatim ljudima, stalnim selidbama, o zauvek izgubljenom zavičaju. Istovremeno je i pripovest o epohi u kojoj se raspadala jedna zemlja i u čijem su se središtu našli tragični svedoci njenog raspada.
O knjizi su govorili pisac Filip David, urednik Dejan Mihailović i autor Elvedin Nezirović.
Elvedin je najpre izrazio bojazan da jedan pisac koji piše o bosansko-hercegovačkom književnom podneblju ne bi bio interesantan čitaocima u Srbiji, ali drago mu je da je Laguna objavila roman.
Dejan Mihailović je istakao da se „od prvih redova vidi da imate posla sa jednim izuzetnim piscem koji je već formiran. Ja bih ‘Boju zemlje‘ najpre svrstao u autobiografsku prozu. Ali je teško odrediti žanr. Teško je i izbeći subjektivnost kada pišete roman u prvom licu, a to je Elvedin sa velikim uspehom uradio.“
„Ni sam ne bih mogao da odredim kom žanru pripada. ‘Boja zemlje‘ jeste ispovedna proza, jesu i memoari, jeste i roman po načinu na koji se stvarni život prenosi u književni tekst. Ono što knjizi daje dozu dokumenta to su autentične fotografije koje se u njoj pojavljuju.“
Filip David je istakao da zaista mnogo čita, „ali je malo trenutaka pravog čitalačkog zadovoljstva koje sam osetio čitajući Elvedinovu knjigu. Imao sam utisak da čitam jednog odličnog Mirka Kovača.“ Odlika Nezirovićevog stila po mišljenju Filipa Davida je „jednostavan način pisanja bez literarizacije. Teško je pisati takvu knjigu, pogotovo porodični roman, a Elvedin je sjajan u detaljima i odlično ume da razdvoji bitno od nebitnog.“
„Boja zemlje“ otvara se pričom o ocu koji gine u saobraćajnoj nesreći kada je njegovom sinu, autoru ovog romana, samo sedam meseci. Ovo je autobiografska povest pisca o svom odrastanju, o sudbini svojih najbližih, svojih prijatelja, o susretima sa nepoznatim ljudima, stalnim selidbama, o zauvek izgubljenom zavičaju. Istovremeno je i pripovest o epohi u kojoj se raspadala jedna zemlja i u čijem su se središtu našli tragični svedoci njenog raspada.
O knjizi su govorili pisac Filip David, urednik Dejan Mihailović i autor Elvedin Nezirović.
Elvedin je najpre izrazio bojazan da jedan pisac koji piše o bosansko-hercegovačkom književnom podneblju ne bi bio interesantan čitaocima u Srbiji, ali drago mu je da je Laguna objavila roman.
Dejan Mihailović je istakao da se „od prvih redova vidi da imate posla sa jednim izuzetnim piscem koji je već formiran. Ja bih ‘Boju zemlje‘ najpre svrstao u autobiografsku prozu. Ali je teško odrediti žanr. Teško je i izbeći subjektivnost kada pišete roman u prvom licu, a to je Elvedin sa velikim uspehom uradio.“
„Ni sam ne bih mogao da odredim kom žanru pripada. ‘Boja zemlje‘ jeste ispovedna proza, jesu i memoari, jeste i roman po načinu na koji se stvarni život prenosi u književni tekst. Ono što knjizi daje dozu dokumenta to su autentične fotografije koje se u njoj pojavljuju.“
Filip David je istakao da zaista mnogo čita, „ali je malo trenutaka pravog čitalačkog zadovoljstva koje sam osetio čitajući Elvedinovu knjigu. Imao sam utisak da čitam jednog odličnog Mirka Kovača.“ Odlika Nezirovićevog stila po mišljenju Filipa Davida je „jednostavan način pisanja bez literarizacije. Teško je pisati takvu knjigu, pogotovo porodični roman, a Elvedin je sjajan u detaljima i odlično ume da razdvoji bitno od nebitnog.“
1/5
