Već dobro poznat kao majstor prozne fantastike i horora, Goran Skrobonja ne prestaje da iznenađuje sjajnim i osobenim izborom ideja i tema, pa će njegove nove pripovetke, objavljene u zbirci pod nazivom „Klopka i druge priče“, podsetiti Skrobonjine verne čitaoce zbog čega njegov opus ide u sâm vrh savremene srpske književnosti, dok će novi čitaoci, sve i da se prvi put susreću sa Skrobonjinim delima, imati prilike da spoznaju svu umetničku snagu koja izbija iz svake priče i svake rečenice, ne ostavljajući nikoga ravnodušnim i čineći da se u svakom probudi duboko osećanje, bezmalo kao da sâm proživljava ono što čita.

A osećanja koja će se javljati kod čitaoca biće različita i u širokom rasponu, jer dok bude na svojevrsnom putovanju kroz dvanaest pripovedaka, koliko ih ima u zbirci, nailaziće i na scene koje će ga nasmejati, i na scene koje će ga rastužiti, i na scene od kojih će se naježiti, i na scene koje će ga naterati da se duboko zamisli nad onim što je upravo pročitao, pa i na scene koje će ga možda ostaviti ravnodušnim, mada ni njih neće olako zaboraviti niti potisnuti.

Sasvim je i očekivano da se tokom čitanja zbirke osećanja i utisci smenjuju jedni za drugim, jer Skrobonja i vodi čitaoce kroz razne svetove i vremena, od antičkog Rima do NATO-agresije, od slovenskih bogova do najsavremenijih robota, od misterije u arheološkom nalazištu do teorije o fudbalskoj zaveri, od vlaške magije do popularnog stripa.

Sigurno će čitaoca mnogo više dirnuti priča o bombardovanju beogradskog kliničko-bolničkog centra nego bekstvo jedne ratnice pred rimskim vojnicima, svakako će od slovenske boginje jači utisak ostaviti – a i veću zabrinutost stvoriti – robot-dvojnik koji se okrenuo protiv ljudskog bića, ali bez obzira na to, opet će biti jedno lepo iskustvo proći kroz daleki ili čak nestvarni svet koji je Skrobonja u svojoj mašti stvorio i podario publici.

Iako je svaka priča jasno smeštena u određeni vremenski, prostorni, pa i realni ili fantastični kontekst, Skrobonja ipak latentno u realnost uvlači fantastiku, a fantastiku prožima pukom realnošću, često je i banalizujući na jedan simpatičan način, pa se tako u njegovim pričama stari bogovi upoznaju preko oglasa na televiziji, futuristički roboti služe da pokriju preljubu koja nikako nije futuristička, usred istorijskog događaja proživljava se nadrealni dan koji će se tek ponavljati, a u redakciju stripa sasvim nonšalantno može da navrati čuveni Felipe Kajetano Lopez Martinez i Gonzales.

Unoseći u svoje priče likove iz mitske prošlosti i naučnofantastične budućnosti, Skrobonja često daje celu priču iz ugla antagoniste ili antijunaka, koji se ponekad razotkriva kao izraziti negativac, a ponekad samo kao neprilagođeno biće bačeno u pogrešan svet. Takvom vizurom, priča postaje još upečatljivija i dobija na umetničkoj snazi, a čitalac može još dublje sagledati svu kompleksnost zapleta i osetiti faktor iznenađenja donesen u raspletu.

Najveće iznenađenje je, naravno, ostavljeno za kraj, a sigurno će biti još veće ako smo nakon tolikih čudesnih bića i razotkrivenih svetova očekivali još jedno božanstvo prošlosti ili budućnosti – no, pisac nam pomoću jednog tehnološkog božanstva sadašnjosti, božanstva koje i mi svakodnevno srećemo, donosi jednu priču koja se toliko drži granica stvarnosti da već samim tim postupkom latentno ide u domen fantastike, jer pravo je čudo naići na priču koja izaziva takvu jezu, uzbuđenje i nestrpljenje a da ta priča nije zasnovana na legendi ili teoriji zavere.

Uostalom, nisu ni potrebna nikakva čudesa da bismo sami i svojevoljno upali u klopku.

Autor: Dušan Milijić