Promocija knjige „Spori povratak kući: Četvoroknjižje“ nobelovca Petera Handkea održana je 14. juna u knjižari Delfi SKC. O ovoj knjizi su govorili Žarko Radaković, pisac i prevodilac, i Nebojša Grujičić, novinar i publicista.
„Spori povratak kući“ predstavlja prekretnicu u Handkeovoj književnosti: okretanje prirodi i materijalnosti sveta, gde je put mesto za „epski korak“, koji se odvaja od duge tradicije ratne i osvajačke epike (od Homera) i mir čini privlačnim.
U prvom delu četvoroknjižja geolog Valentin Zorger, koji se na Aljasci, daleko od doma i porodice, izgubio u poslu, sada se sprema na povratak kući. Put za Evropu je dug, on vodi kroz velike gradove Amerike, sve do grada svih gradova, gde će Zorger konačno formulisati zakon svojih postupaka koji čini njegov povratak u Evropu neminovnim.
„Po povratku u Evropu bila mi je potrebna dnevna doza napisanog; i ponovo sam čitao mnogo toga.“ Prva rečenica „Pouke Sent Viktoara“, drugog dela četvoroknjižja, identifikuje Zorgera kao projekciju autora, pisca koji poput geologa, ali sada u potrazi za redefinisanjem sebe i svoje umetnosti, kreće u istraživanje planine koju je Sezan – „učitelj čovečanstva današnjice“ – uvek iznova slikao.
U „Detinjoj povesti“ Handke piše o periodu kada ga je supruga napustila i ostavila s malim detetom. Daleko od bilo kakve patetike, ali i svake pedagoške namere, pripovedač usvaja neutralni stav istoričara. Detinja povest je, tako, istorija deteta o kojem brine „odrasli“. Ali detinjstvo kod Handkea nije čist, iskonski početak – ne odabire se priča o detinjstvu da bi nova nevina usta potvrdila staru istinu.
Detinjstvo, pre svega, znači slabost, a slabost je biti u otporu, rastrzan, rasredišten, biti uvek tamo gde nismo. „Vraćaj se kući u tuđinu. Samo si tamo ovde…“, uzvikuje Gregoru (autorovom alter egu) starica u dramskoj poemi „Kroz sela“.
„Jedan od ključnih pojmova u Handkeovom opusu je ponavljanje“, kaže Žarko Radaković, koji je prevodio Handkeova dela. „Ove knjige su objavljene ranije odvojeno, ovo je prvi put da se na srpskom jeziku nađu zajedno u jednoj knjizi, kao četvoroknjižje. Mnogo toga se promenilo od kraja osamdesetih, kada su se prvi put pojavile ove knjige kod nas. Druga je zemlja, rekao bih možda drugi i jezik, i čitaoci koji danas čitaju Handkea se tad nisu ni rodili. Govoriti o Handkeu bez njegovog prisustva mi uopšte nije lako. Pre ove knjige on se bavio Francuskom, uzori su mu bili u francuskom novom romanu, a onda se odjedanput prezasitio toga, i našao u krizi kako pripovedati dalje. Tada je već bio slavan, naročito po pozorišnim dramama, ali i u književnosti. Od početka je bio u sudaru sa javnošću, imao je publiku, ali i kritiku. Svaka njegova knjiga je inovacija, a napisao ih je stotinak, sve što je napisao proizlazi jedno iz drugog. Ako govorimo o paradigmatskoj promeni kod Handkea, onda je to u njegovom čitalaštvu, on je čitaoce doveo do toga da o književnosti razmišljaju drugačije.
Nebojša Grujičić smatra da su Handkeove knjige oslikavale duh epohe u kojima su nastajale, tokom 1970-ih. „’Golmanov strah od penala’ i ’Nesreća bez želja’ su imale senziblitet koji smo mogli da pratimo kao čitaoci, a onda je došla knjiga ’Pouka Sent Viktoara’, koja je bila jedan čitalački šok za mene. Tu se vidi pomak u odnosu na prethodnog Handkea, a ono što on postavlja kao pitanje u toj knjizi je potpuno odudaralo od onoga na šta smo navikli. Kasnije, kako su stizale njegove naredne knjige, postalo je jasno šta se zapravo desilo: da li pisac treba da prati svoje osećanje sveta, da reflektuje svet onakav kakav jeste, ili će da pokuša da učestvuje u svetu, na način da će dodati svetu ono što mu nedostaje? Handke hoće da učestvuje u svetu. On se bavio nečim što je kasnije nazvao ’ep o miru’, napravio je jednu vrstu udžbenika kako posmatrati svet. U knjizi ’Kroz sela’ Handke kaže: ’Ne čekajte na neki novi rat da biste postali duhom prisutni.’ Handke će prvo da vas samelje, da vas uspori, i onda će da vas uvuče u taj svet, i vi sa njim kao piscem, čitajući to, učestvujete, ne samo u njegovoj knjizi, nego i u svetu.“
U prvom delu četvoroknjižja geolog Valentin Zorger, koji se na Aljasci, daleko od doma i porodice, izgubio u poslu, sada se sprema na povratak kući. Put za Evropu je dug, on vodi kroz velike gradove Amerike, sve do grada svih gradova, gde će Zorger konačno formulisati zakon svojih postupaka koji čini njegov povratak u Evropu neminovnim.
„Po povratku u Evropu bila mi je potrebna dnevna doza napisanog; i ponovo sam čitao mnogo toga.“ Prva rečenica „Pouke Sent Viktoara“, drugog dela četvoroknjižja, identifikuje Zorgera kao projekciju autora, pisca koji poput geologa, ali sada u potrazi za redefinisanjem sebe i svoje umetnosti, kreće u istraživanje planine koju je Sezan – „učitelj čovečanstva današnjice“ – uvek iznova slikao.
U „Detinjoj povesti“ Handke piše o periodu kada ga je supruga napustila i ostavila s malim detetom. Daleko od bilo kakve patetike, ali i svake pedagoške namere, pripovedač usvaja neutralni stav istoričara. Detinja povest je, tako, istorija deteta o kojem brine „odrasli“. Ali detinjstvo kod Handkea nije čist, iskonski početak – ne odabire se priča o detinjstvu da bi nova nevina usta potvrdila staru istinu.
Detinjstvo, pre svega, znači slabost, a slabost je biti u otporu, rastrzan, rasredišten, biti uvek tamo gde nismo. „Vraćaj se kući u tuđinu. Samo si tamo ovde…“, uzvikuje Gregoru (autorovom alter egu) starica u dramskoj poemi „Kroz sela“.
„Jedan od ključnih pojmova u Handkeovom opusu je ponavljanje“, kaže Žarko Radaković, koji je prevodio Handkeova dela. „Ove knjige su objavljene ranije odvojeno, ovo je prvi put da se na srpskom jeziku nađu zajedno u jednoj knjizi, kao četvoroknjižje. Mnogo toga se promenilo od kraja osamdesetih, kada su se prvi put pojavile ove knjige kod nas. Druga je zemlja, rekao bih možda drugi i jezik, i čitaoci koji danas čitaju Handkea se tad nisu ni rodili. Govoriti o Handkeu bez njegovog prisustva mi uopšte nije lako. Pre ove knjige on se bavio Francuskom, uzori su mu bili u francuskom novom romanu, a onda se odjedanput prezasitio toga, i našao u krizi kako pripovedati dalje. Tada je već bio slavan, naročito po pozorišnim dramama, ali i u književnosti. Od početka je bio u sudaru sa javnošću, imao je publiku, ali i kritiku. Svaka njegova knjiga je inovacija, a napisao ih je stotinak, sve što je napisao proizlazi jedno iz drugog. Ako govorimo o paradigmatskoj promeni kod Handkea, onda je to u njegovom čitalaštvu, on je čitaoce doveo do toga da o književnosti razmišljaju drugačije.
Nebojša Grujičić smatra da su Handkeove knjige oslikavale duh epohe u kojima su nastajale, tokom 1970-ih. „’Golmanov strah od penala’ i ’Nesreća bez želja’ su imale senziblitet koji smo mogli da pratimo kao čitaoci, a onda je došla knjiga ’Pouka Sent Viktoara’, koja je bila jedan čitalački šok za mene. Tu se vidi pomak u odnosu na prethodnog Handkea, a ono što on postavlja kao pitanje u toj knjizi je potpuno odudaralo od onoga na šta smo navikli. Kasnije, kako su stizale njegove naredne knjige, postalo je jasno šta se zapravo desilo: da li pisac treba da prati svoje osećanje sveta, da reflektuje svet onakav kakav jeste, ili će da pokuša da učestvuje u svetu, na način da će dodati svetu ono što mu nedostaje? Handke hoće da učestvuje u svetu. On se bavio nečim što je kasnije nazvao ’ep o miru’, napravio je jednu vrstu udžbenika kako posmatrati svet. U knjizi ’Kroz sela’ Handke kaže: ’Ne čekajte na neki novi rat da biste postali duhom prisutni.’ Handke će prvo da vas samelje, da vas uspori, i onda će da vas uvuče u taj svet, i vi sa njim kao piscem, čitajući to, učestvujete, ne samo u njegovoj knjizi, nego i u svetu.“
1/6
„Spori povratak kući“ Petera Handkea možete naći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.
