On je jedna od najvećih ikona XX veka. Bojio je zvukom, nametao nove kulturne obrasce. Oni su bili i ostali najznačajniji fenomen popularne kulture. Oni su „Bitlsi“, a sve ostalo je istorija, a on je Pol Makartni. Ali, on je i deka. Ima osmoro unučića i napisao je slikovnicu za decu „Hej, Batadeko!“

Ne sumnjam da će ovaj naziv za deke postati novi fenomen popularne kulture, ali i opšteprihvaćen, naročito kod učesnika i pobornika bitlmanije. Jer, kao što sam rekla, on je Pol Makartni – on je Batadeka.

Da se odmah razumemo, reč je o jednoj običnoj slikovnici. Junak Batadeka, živi u običnoj kući u običnoj ulici i ima četiri unuka kojima tepa Bezbrižnjaci. Kada Lusi, Ema, Tom i Bob dođu kod njega u običnu kuću u običnoj ulici, pa se unervoze, naročito onih dana kada nije sve kako valja, kada je kiša i sve sivo, on iz zadnjeg džepa svojih pantalona izvuče svežanj razglednica, a iz džepa sakoa kompas koji poput Aladinove čarobne lampe, malo protrlja. I cingl, bum, cingl, vesela družina je na nekoj od zlatnih obala, gde se ludo zabavlja sve dok plažu ne preplavi ogroman broj malih kraba. Međutim tu je magični kompas koji će družina zavrteti sada iznad neke druge razglednice i oni će pobeći na neko novo mesto, koje je manje štipavo. I tako putuju, dok se ne umore i dok poslednjim bljeskom magije ne budu obučeni u pidžame, umivenih lica, ušuškani u krevetu i spavaju. Svi spavaju sanjajući buduće avanture. A vala i Batadeka. Čiča miča i gotova priča.

Kakav je Batadeka i otkud on u rokerskoj izvedbi za decu – u ovoj priči? On ne samo da ima čarobni kompas i neverovatne trikove u rukavu. On ima i dugu kosu i repić i ljubičasti sako. Što sve skupa odaje njegovu zanimljivu prošlost. To je, nema sumnje, onaj momak koji je ludovao šezdesetih, sedamdesetih godina prošlog veka. Kako je sam Pol Makartni u intervjuu za Bi-Bi-Si rekao, zamislio ga je kao neku vrstu hipija u penziji, pomalo ekscentričnog.

Što se samog tepajućeg i sa nežnim odstojanjem prema starosti, imena tiče, ono je došlo od jednog njegovog unuka, koji je, jednom prilikom, umesto da mu kaže „deko“ rekao „batadeko“. Što su, kako je rekao za Bi-Bi-Si, odmah prihvatila i ostala deca. A samo takvi kreatori, lucidni poput ovog rokera, koji je već jednom menjao svet, prepoznaju stvari. To mu je dalo ideju da napiše priču za decu. Jedno trapavo obraćanje malog dečaka deki, uspelo je da definiše kako se oseća stari roker u ulozi deke. Sve ostalo biće istorija.

Moja bitlmanija

Za nekog ko pamti razglednice, ova slikovnica u kojoj su one glavni akteri magije, kao da je zatvorila magični krug detinjstva. Jer, kada sam ja bila poput junaka bezbrižnjaka iz slikovnice Pola Makartnija, za jednu novu godinu poštar mi je doneo razglednicu sa veselim crtežom čupavaca iz Liverpula – čiju sam muziku, naučena od jedne starije sestre koja je i poslala razglednicu, volela da slušam i na koju sam doduše pomalo ubrzano, detinje umela i da vrtim glavom.

Pored uobičajenih lepih želja za predstojeću Novu, u post skriptumu stajalo je „Nadam se da si naučila da kažeš kutlača“. Reč „Bitlsi“, pravilno sam izgovarala, bez zaplitanja, a kutlača mi je bila mnooogo komplikovana reč. U mojoj izvedbi ona se zvala „kutalača“.

Susret sa ovom slikovnicom i veselim Batadekom bio je taj trenutak magije Makartnijeve čarobne lampe, sa jednom drugom, mojom razglednicom. Otputovala sam u neke moje predele detinjstva. Neki drugi prepoznaju rimovanje – kažu da „Hej Batadeko!“ ritmom u svom naslovu zvuči kao pesma Hej Džud. Svako ima pravo na parče svoje bitlmanije. Kako kaže Batadeka – „Igla se vrti, gledaj u kompas, za magični put pravi je čas!“.

I svakako, sve pohvale za ilustratorku ove rokerske priče za „laku noć deco“, Ketrin Derst.

Autor: Vojka Pajkić Đorđević
Izvor: rts.rs