Pokorni ili besni – Povodom knjige „O zlatu, ljudima i psima“ Josipa Mlakića
Ima knjiga čija bi se radnja mogla dešavati u svakom vremenu i na bilo kom mestu.
Ima, međutim, i knjiga koje gube smisao čim njihovo konkretno vreme i mesto radnje pokuša da se sagleda u malo širem kontekstu.
Ima, najzad, knjiga koje jesu jasno i nedvosmisleno omeđene i vremenski i prostorno, ali upravo kao takve, one pružaju mnogo širu sliku i metaforično govore o celom svetu, društvu i ljudskom rodu, tako da jedno nadopunjuje drugo i čini da upravo takvo delo predstavlja savršeni primer savremenog književnog stvaralaštva.
Nema sumnje da knjiga „O zlatu, ljudima i psima“ Josipa Mlakića pripada trećoj od navedenih grupa, jer premda je radnju smestio u distopijsku budućnost, Mlakić je precizirao i godinu i podneblje u kojima njegovi junaci obitavaju, a opet je dotakao i obradio one teme koje su tištile ljudski rod od najdalje prošlosti sve do danas, a izgleda da neće biti prevaziđene ni u budućnosti.
Naprotiv – čitajući Mlakićevu knjigu, deluje da će nesuglasice i problemi samo biti produbljeni i da će se pred čovekom tek pojavljivati u svom najoštrijem vidu, bez izgleda da budu rešeni čak i onda kad se na suprotstavljenim stranama pojave pojedinci željni da izađu iz nametnutog političko-ideološkog šablona.
Još jedna osobenost Mlakićeve knjige jeste i njena žanrovska nekonvencionalnost, jer koliko se može tumačiti kao roman, toliko bi se mogla tumačiti i kao zbirka sastavljena od tri srodne novele, pa iako su one direktno povezane tako što se tek u trećoj po redu pominju konkretni događaji iz prethodne dve, ipak je jasno da se u sva tri slučaja radnja dešava na jednom podneblju, koje je sada podeljeno na tri zatvorene i međusobno neprijateljski raspoložene manje celine – stoga se i može uzeti termin triptih, kako i stoji u podnaslovu, kao najtačnija žanrovska odrednica, jer ovo jesu tri priče o jednom mikrokosmosu, a kad ne bismo znali lična imena samih likova, uopšte ne bismo ni postavljali pitanje koja se priča dešava u kojoj kulturološkoj i političkoj sredini.
Naime, jasno je da ideologija, nacija i religija postaju krajnje nebitne kategorije kad se progovori o ljudima koji su se – neki od njih i svojevoljno – pretvorili u poslušne pse vezane čvrstim lancima, i to ne samo vezane za svog neposrednog gospodara, nego vezane za celovit sistem koji čoveku dopušta samo primarne, takoreći životinjske instinkte i potrebe, dok se svako, makar i najmanje, odudaranje od tog šablona smatra zločinom koji se kažnjava oduzimanjem života.
Pisana na dinamičan način, ponekad i u formi dramskog dijaloga, knjiga „O zlatu, ljudima i psima“ pokazuje i putem jezika svojih junaka koliko je lako naći različitosti i suprotnosti tamo gde ih maltene nema, tako da i sa te strane ostaje nedoumica da li junaci triju novela govore identičnim jezikom ili ih tu i tamo poneki karakteristični izraz i minimalne razlike u dijalektima ipak čine strancima u odnosu na one koji su ostali sa druge strane granice.
Nazvavši svoje priče tako što je koristio svojevrsnu igru ukrštanja – prva nosi naziv „O psima i ljudima“, druga „O zlatu i psima“, a treća „O psima“ – Josip Mlakić kao da je izneo najkraći mogući pregled prosečnog života u jednoumnom sistemu, gde se životinjski instinkt neguje kao krajnji domet čovekovih težnji, ali i gde pohlepa takođe zna da probudi divljaštvo u čoveku, pa mu jedino ostaje izbor da li će biti pokoran pas na lancu ili će širiti besnilo nakon što se otrgne.
Autor: Dušan Milijić
Ima, međutim, i knjiga koje gube smisao čim njihovo konkretno vreme i mesto radnje pokuša da se sagleda u malo širem kontekstu.
Ima, najzad, knjiga koje jesu jasno i nedvosmisleno omeđene i vremenski i prostorno, ali upravo kao takve, one pružaju mnogo širu sliku i metaforično govore o celom svetu, društvu i ljudskom rodu, tako da jedno nadopunjuje drugo i čini da upravo takvo delo predstavlja savršeni primer savremenog književnog stvaralaštva.
Nema sumnje da knjiga „O zlatu, ljudima i psima“ Josipa Mlakića pripada trećoj od navedenih grupa, jer premda je radnju smestio u distopijsku budućnost, Mlakić je precizirao i godinu i podneblje u kojima njegovi junaci obitavaju, a opet je dotakao i obradio one teme koje su tištile ljudski rod od najdalje prošlosti sve do danas, a izgleda da neće biti prevaziđene ni u budućnosti.
Naprotiv – čitajući Mlakićevu knjigu, deluje da će nesuglasice i problemi samo biti produbljeni i da će se pred čovekom tek pojavljivati u svom najoštrijem vidu, bez izgleda da budu rešeni čak i onda kad se na suprotstavljenim stranama pojave pojedinci željni da izađu iz nametnutog političko-ideološkog šablona.
Još jedna osobenost Mlakićeve knjige jeste i njena žanrovska nekonvencionalnost, jer koliko se može tumačiti kao roman, toliko bi se mogla tumačiti i kao zbirka sastavljena od tri srodne novele, pa iako su one direktno povezane tako što se tek u trećoj po redu pominju konkretni događaji iz prethodne dve, ipak je jasno da se u sva tri slučaja radnja dešava na jednom podneblju, koje je sada podeljeno na tri zatvorene i međusobno neprijateljski raspoložene manje celine – stoga se i može uzeti termin triptih, kako i stoji u podnaslovu, kao najtačnija žanrovska odrednica, jer ovo jesu tri priče o jednom mikrokosmosu, a kad ne bismo znali lična imena samih likova, uopšte ne bismo ni postavljali pitanje koja se priča dešava u kojoj kulturološkoj i političkoj sredini.
Naime, jasno je da ideologija, nacija i religija postaju krajnje nebitne kategorije kad se progovori o ljudima koji su se – neki od njih i svojevoljno – pretvorili u poslušne pse vezane čvrstim lancima, i to ne samo vezane za svog neposrednog gospodara, nego vezane za celovit sistem koji čoveku dopušta samo primarne, takoreći životinjske instinkte i potrebe, dok se svako, makar i najmanje, odudaranje od tog šablona smatra zločinom koji se kažnjava oduzimanjem života.
Pisana na dinamičan način, ponekad i u formi dramskog dijaloga, knjiga „O zlatu, ljudima i psima“ pokazuje i putem jezika svojih junaka koliko je lako naći različitosti i suprotnosti tamo gde ih maltene nema, tako da i sa te strane ostaje nedoumica da li junaci triju novela govore identičnim jezikom ili ih tu i tamo poneki karakteristični izraz i minimalne razlike u dijalektima ipak čine strancima u odnosu na one koji su ostali sa druge strane granice.
Nazvavši svoje priče tako što je koristio svojevrsnu igru ukrštanja – prva nosi naziv „O psima i ljudima“, druga „O zlatu i psima“, a treća „O psima“ – Josip Mlakić kao da je izneo najkraći mogući pregled prosečnog života u jednoumnom sistemu, gde se životinjski instinkt neguje kao krajnji domet čovekovih težnji, ali i gde pohlepa takođe zna da probudi divljaštvo u čoveku, pa mu jedino ostaje izbor da li će biti pokoran pas na lancu ili će širiti besnilo nakon što se otrgne.
Autor: Dušan Milijić
