Podsećanje na divan roman Jana-Filipa Zendkera „Osluškivanje srca“
Lako je uvideti zašto je ovaj roman, objavljen 2002. godine u piščevoj rodnoj Nemačkoj, doživeo toliko veliki uspeh u prethodnih nekoliko godina, da su ga čak i knjižari toliko hvalili prilikom prodaje i čak na jednom mestu govorili svojim kupcima: „Možete vratiti knjigu ako vam se ne dopadne... i dobićete svoj novac nazad bez ikakvih problema.“ Niko je nikada nije vratio. Ljudi su prenosili utiske jedni drugima, interesovanje književnih klubova je takođe doprinelo, i sve zajedno učinilo je ovaj roman velikim bestselerom.
Zendkerovo „Osluškivanje srca“ uspeva u svemu što je pisac zamislio. Smešten u Burmu (sadašnji Mjanmaru), roman nam donosi romantičnu priču o napuštenom i istraumiranom dečaku Tin Vinu, koga majka koja ga je usvojila i monasi lokalnog manastira lagano uvode u svet koji ga okružuje. Priča nam pruža poglede i u prošlost i u budućnost dok se dečak razvija i uči da voli. Roman takođe predstavlja i trijumf nad nedaćama dok dva lika (on je slep, a ona sa invaliditetom) lagano prevazilaze sopstvene „hendikepe“ i prestaju da gledaju na sebe kao na ljude drugačije od ostalih. Slepi momak uspeva da nauči da osluškuje svet oko sebe toliko pažljivo da može prepoznati ljude slušajući njihove jedinstvene otkucaje srca. Devojka sa invaliditetom ima toliko lep glas da čak i ljudi iz daleka dolaze da je čuju kako peva. Ovo je ujedno i roman sumnje u kojem Džulija Vin, Tin Vinova kćerka iz Amerike, polazi u potragu za svojim nestalim ocem i odlazi u ruralni deo Burme kako bi pronašla autora pisma od pre skoro pedeset godina koje je pronašla među očevim stvarima. Kroz uključivanje burmanskih astrologa i budističkih sveštenika koji su joj od pomoći, roman daje novu, magičnu i mističnu, dimenziju razmišljanju burmanskih likova. Priče unutar priča koje su unutar priča čine da se ljubavni momenti uvrću i u nama raste osećaj da sve ovo potiče sa nekog drugog sveta.
Glavnu priču otvara lik U Ba, burmanski sveštenik koji prilazi Džuliji Vin u čajdžinici u ruralnom planinskom selu Kalav, u Burmi, i govori joj da je njen dolazak čekao pune četiri godine. Zapanjena, s obzirom na to da ga ne poznaje, Džulija se isprva pita da li je reč o nekakvoj prevari jer je upravo došla iz Njujorka kako bi pronašla svog oca koji je nestao pre četiri godine. Uskoro će od U Ba saznati očevu prošlost što predstavlja neverovatno iskustvo s obzirom na to da ni njena majka nije znala ništa o Tin Vinovom detinjstvu. Rođen u subotu u decembru, na astrološki katastrofalan dan, Tin Vin je dospeo u neprijateljski svet gde su ga roditelji odbacili jer im je lokalni astrolog rekao da će „dete doneti tugu svojim roditeljima“. Usvojila ga je komšinica, a školovan je u manastiru.
Vreme u ovom romanu nije linearno, a Džulija se odjednom seća i prepričava jednu od očevih priča o strogom kralju koji je terao svog sina da danonoćno uči. Princ se zatim zaljubio. Njegovo prijateljstvo sa krokodilom predstavlja slikovitost koja se nastavlja kroz roman i proširuje temu ljubavi i njenu povezanost sa mestom odvijanja. Još jedno skretanje sa osnovne priče dešava se sa pojavom U Meja, opata u manastiru kome Sju Kui, žena koja je usvojila Tin Vina, odvodi svog sina kako bi ga izvukla iz emotivnog mraka u kome se nalazi. U Mejova ljubavna priča na mnoge načine je slična onoj koja se razvija oko Tin Vina, tužna priča prepuna simbolike (ili osećaja zloslutnosti) na nekoliko nivoa.
U Baova priča o Tin Vinu se širi uvođenjem Mi Mi, mlade devojke u koju je zaljubljen, i roman gotovo postaje priča o moralu sa mnogim promišljanjima o prirodi života i ljubavi: „Ljubav ima toliko lica da naša mašta nije spremna da ih sve vidi... jer vidimo samo ono što već znamo. Sami projektujemo sopstvene kapacitete – za dobro kao i za zlo – na drugu osobu. Zatim kao ljubav prihvatamo prvenstveno one stvari koje predstavljaju naš pogled na tu osobu. Želimo da budemo voljeni onako kako i sami volimo. Sve drugo stvara nam nelagodu.“ Pesma Pabla Nerude pita nas: „Koliko, na kraju, čovek živi? Živi li hiljadu dana ili samo jedan? Šta to znači izgovoriti 'zauvek'?“ A jedna izreka kaže: „Život je poklon koji niko ne može prezreti... Život je poklon prepun zagonetki u kome su patnja i sreća nejednako upletene.“
Priče su toliko detaljne da ih to čini svežim, ali iako nam ih donosi dobar pripovedač, prvenstveno U Ba, dešavanja nisu ispričana na način koji kod čitaoca budi osećaj da u njima direktno učestvuje. Ovo stvara utisak da je roman „pričljiv“ – razgovoran – i ostavlja na čitaocu teret da ga zamisli i učini ga živopisnim i ličnim. Neki delovi radnje deluju operetski, a u nekoliko situacija, pomislila sam na Mimi iz „Boema“ kao paralelu na Mi Mi iz romana. Uz sve aforizme i opažanja o životu i ljubavi, roman ponekad ima morališući, pre svega u lekcijama monaha koje bi mnogi čitaoci radije zaključili sami iz delova priče koji savršeno oslikavaju te teme na mnogo suptilniji način. Ipak, Zendekarovi opisi i postavka romana u Burmu, zemlju o kojoj većina čitalaca malo zna, doprinose atmosferi i daju romanu dozu misterije, i njegovo povremeno korišćenje stihova u pogledima na Tin Vina i Mi Mi stvara očaravajuću romansu koja će oduševiti mnoge čitaoce.
Izvor: marywhipplereviews.com
Prevod: Dragan Matković
Zendkerovo „Osluškivanje srca“ uspeva u svemu što je pisac zamislio. Smešten u Burmu (sadašnji Mjanmaru), roman nam donosi romantičnu priču o napuštenom i istraumiranom dečaku Tin Vinu, koga majka koja ga je usvojila i monasi lokalnog manastira lagano uvode u svet koji ga okružuje. Priča nam pruža poglede i u prošlost i u budućnost dok se dečak razvija i uči da voli. Roman takođe predstavlja i trijumf nad nedaćama dok dva lika (on je slep, a ona sa invaliditetom) lagano prevazilaze sopstvene „hendikepe“ i prestaju da gledaju na sebe kao na ljude drugačije od ostalih. Slepi momak uspeva da nauči da osluškuje svet oko sebe toliko pažljivo da može prepoznati ljude slušajući njihove jedinstvene otkucaje srca. Devojka sa invaliditetom ima toliko lep glas da čak i ljudi iz daleka dolaze da je čuju kako peva. Ovo je ujedno i roman sumnje u kojem Džulija Vin, Tin Vinova kćerka iz Amerike, polazi u potragu za svojim nestalim ocem i odlazi u ruralni deo Burme kako bi pronašla autora pisma od pre skoro pedeset godina koje je pronašla među očevim stvarima. Kroz uključivanje burmanskih astrologa i budističkih sveštenika koji su joj od pomoći, roman daje novu, magičnu i mističnu, dimenziju razmišljanju burmanskih likova. Priče unutar priča koje su unutar priča čine da se ljubavni momenti uvrću i u nama raste osećaj da sve ovo potiče sa nekog drugog sveta.
Glavnu priču otvara lik U Ba, burmanski sveštenik koji prilazi Džuliji Vin u čajdžinici u ruralnom planinskom selu Kalav, u Burmi, i govori joj da je njen dolazak čekao pune četiri godine. Zapanjena, s obzirom na to da ga ne poznaje, Džulija se isprva pita da li je reč o nekakvoj prevari jer je upravo došla iz Njujorka kako bi pronašla svog oca koji je nestao pre četiri godine. Uskoro će od U Ba saznati očevu prošlost što predstavlja neverovatno iskustvo s obzirom na to da ni njena majka nije znala ništa o Tin Vinovom detinjstvu. Rođen u subotu u decembru, na astrološki katastrofalan dan, Tin Vin je dospeo u neprijateljski svet gde su ga roditelji odbacili jer im je lokalni astrolog rekao da će „dete doneti tugu svojim roditeljima“. Usvojila ga je komšinica, a školovan je u manastiru.
Vreme u ovom romanu nije linearno, a Džulija se odjednom seća i prepričava jednu od očevih priča o strogom kralju koji je terao svog sina da danonoćno uči. Princ se zatim zaljubio. Njegovo prijateljstvo sa krokodilom predstavlja slikovitost koja se nastavlja kroz roman i proširuje temu ljubavi i njenu povezanost sa mestom odvijanja. Još jedno skretanje sa osnovne priče dešava se sa pojavom U Meja, opata u manastiru kome Sju Kui, žena koja je usvojila Tin Vina, odvodi svog sina kako bi ga izvukla iz emotivnog mraka u kome se nalazi. U Mejova ljubavna priča na mnoge načine je slična onoj koja se razvija oko Tin Vina, tužna priča prepuna simbolike (ili osećaja zloslutnosti) na nekoliko nivoa.
U Baova priča o Tin Vinu se širi uvođenjem Mi Mi, mlade devojke u koju je zaljubljen, i roman gotovo postaje priča o moralu sa mnogim promišljanjima o prirodi života i ljubavi: „Ljubav ima toliko lica da naša mašta nije spremna da ih sve vidi... jer vidimo samo ono što već znamo. Sami projektujemo sopstvene kapacitete – za dobro kao i za zlo – na drugu osobu. Zatim kao ljubav prihvatamo prvenstveno one stvari koje predstavljaju naš pogled na tu osobu. Želimo da budemo voljeni onako kako i sami volimo. Sve drugo stvara nam nelagodu.“ Pesma Pabla Nerude pita nas: „Koliko, na kraju, čovek živi? Živi li hiljadu dana ili samo jedan? Šta to znači izgovoriti 'zauvek'?“ A jedna izreka kaže: „Život je poklon koji niko ne može prezreti... Život je poklon prepun zagonetki u kome su patnja i sreća nejednako upletene.“
Priče su toliko detaljne da ih to čini svežim, ali iako nam ih donosi dobar pripovedač, prvenstveno U Ba, dešavanja nisu ispričana na način koji kod čitaoca budi osećaj da u njima direktno učestvuje. Ovo stvara utisak da je roman „pričljiv“ – razgovoran – i ostavlja na čitaocu teret da ga zamisli i učini ga živopisnim i ličnim. Neki delovi radnje deluju operetski, a u nekoliko situacija, pomislila sam na Mimi iz „Boema“ kao paralelu na Mi Mi iz romana. Uz sve aforizme i opažanja o životu i ljubavi, roman ponekad ima morališući, pre svega u lekcijama monaha koje bi mnogi čitaoci radije zaključili sami iz delova priče koji savršeno oslikavaju te teme na mnogo suptilniji način. Ipak, Zendekarovi opisi i postavka romana u Burmu, zemlju o kojoj većina čitalaca malo zna, doprinose atmosferi i daju romanu dozu misterije, i njegovo povremeno korišćenje stihova u pogledima na Tin Vina i Mi Mi stvara očaravajuću romansu koja će oduševiti mnoge čitaoce.
Izvor: marywhipplereviews.com
Prevod: Dragan Matković
