Daleko srodstvo sa mladim Verterom, sa kojim džinseri dele osećanje bluza i gorčinu gubitnika obučenog po Geteovom modnom ukusu u žute uske pantalone i plavi frak, potvrđuje frojdovska omaška na jednom bakrorezu iz 18. veka. Naime, zbunjeni Danijel Hodovjecki je svog Vertera, u trenutku kad upoznaje Šarlotu, odenuo suprotno uobičajenom u žuti frak i plave pantalone. Otmena plava boja gornjeg dela, gde se nalazi srce, na ovom bakrorezu silazi u opasnu zonu seksualnog, u kojoj je mladi Verter unapred izgubio bitku. Verteromanija je toliko uzela maha da su krojači, obdana primajući porudžbine za „komplet Verter“ i belo-plavu haljinu sa ružičastim vrpcama „a la Šarlota“ morali da preko noći čitaju Getea. Veličanstven dokaz o tome kako književnost deluje na stvarnost i kako kultura postaje roba.

Ova boja, na koju će Gete svojim romanom, mnogobrojnim pesmama i raspravom „Učenje o bojama“ prikačiti duh nemačke uštogljene finoće sa blagim proplamsajima vojničke strogosti oličene ne samo u oblačenju već i u porcelanu, tapetama, draperijama, tapacirungu radne sobe pisca, preobraziće se u svoju suprotnost – indigo plavu takozvanog teksasa, uniforme mondijalista i nemaštovitih boraca za jednakost. Buržoaskoj plavoj, kojoj će slikar Iv Klajn na monohromnim, zasićenim površinama podići spomenik, pridružena su pučki izbledela područja nastala trljanjem radničkog znojavog dlana o butinu. Tim spojem se u farmerkama najavljuje nova era androginog sveta u kojem moderna Crvenkapa drugačije hoda i sedi slobodno raširenih nogu, bez straha da će je zaskočiti vuk silovatelj.

Put od običnih do dizajniranih farmerki, od radnika, zatim umetnika, motociklista i levo orijentisanih aktivista do modnih influensera nije bio jednostavan. Kada su jednom bile prihvaćene u srednjoj klasi, farmerke su potpuno izgubile moć otpora. Bilo je potrebno da taj odevni predmet namenjen svakom dobije odrednice po kojima se razlikuje kako dizajnom tako i etiketom. Slogan Iva Sen-Lorana „Živela ulica, dole Ric“ i Versaćejeve farmerke otvorile su put „razmetljivoj pustoši“, oblačenju „a la povereto“ po astronomskoj ceni. Toj filozofiji lažnog „curenja na dole“ pridružila se i Koko Šanel sa malom crnom haljinom, tako potvrđujući stav da je moda zapravo pronalazak vladajuće klase, čiji je cilj da stvori razliku između sebe i onih ispod, čak i onda kad uzima odozdo.

Iako često poklonici fenseraja, poput De Lila i Breta Istona Elisa, koji svoje neiživljene japije oblače u skupa Bosova odela od gabardena i listera, postoje pisci koji istrajavaju na džinsu dajući mu nova simbolička značenja.

Na prvim stranicama romana „Dete božije“ Kormak Makarti čitaoca upoznaje sa svojim junakom, oličenjem zla u najgnusnijem vidu, kako urinira i zatim stupa u krvavi pohod: „Dok zakopčava farmerke, kreće se pored zida ambara, leđa su mu tanko izbrazdana svetlošću...“ Da, to je Dete božije, neko možda sličan vama, kaže pisac. Farmerke su ovde naznaka da je opasnost zla u tome što je ono sasim obično, obučeno u praktične pantalone koje se mogu kupiti na svakom buvljaku.

Tesne farmerke krutih šavova i sa metalnim rajsferšlusom nova su moda suspenzora kojim se pritiska i krije muškost, poput nekadašnjeg teško savladivog pojasa nevinosti namenjenog ženama. U kombinaciji sa elastinom, džins ne nanosi bol ali je još uvek oklop oko donjeg dela tela dok je gornja polovina, što se tiče odeće, navodno slobodna. Tako je telo, u zavisnosti od hoda, sedenja, okretanja ili pružanja užurbanog koraka podeljeno na dva odvojena dela. Iako slavljen kao odeća nonšalantnih gradskih marginalaca, opuštenih rokera koji ne haju za intelektualno naglabanje, džins u stvari postaje svoja protivurečnost – neudobna odeća koja krojem po principu „ovde stisni a ovde smanji“ oblikuje nesavršeno telo.

Nedavna moda pocepanih farmerki možda je protest tela koje hoće da se prelije, da izađe iz propisanih granica. Književnica Alison Luri ukazuje na to da odeća ima svoj rečnik i gramatiku. Osoba koja uvek nosi istu odeću „muca“. Dečje tepanje vidimo kod žene koja nosi plisirane suknjice, falte i karnere. Jake boje su kao vikanje dok odeća prigušenih tonova predstavlja nesposobnost da se govori glasnije od šaputanja. Rascepotine na farmerkama iz kojih proviruju delovi kože liče na nasilno otvaranje mnogobrojnih usana duž tela koje namerava da progovori pošto su prava usta odavno zanemela.

Autor: Ljubica Arsić
Izvor: Dnevnik