Nema lepšeg povodа do Dečjih dana kulture da porazgovaramo sa našim omiljenim piscima za decu. Novinar, pisac, reditelj i prevodilac Rastislav Durman, autor knjiga „Barbara, Kata i dva čuda jedna“, „Zmajevi, zmajke i zmajčad“ i „One tete što na metli lete“, otkrio nam je neke svojе tajnе.

Koja Vam je omiljena knjiga iz detinjstva?

Teško je odabrati omiljenu knjigu u detinjstvu s obzirom na to da je detinjstvo vrlo rastegljiv pojam u smislu trajanja (a po nekim izvorima u kući, ni ja sa svojih šezdeset šest nisam sasvim odrastao). Moja prva lektira bili su ukoričeni Politikini zabavnici, a posle toga legendarna biblioteka Lastavica u sto knjiga sarajevskog izdavača „Veselin Masleša“ koju je pisac Ahmet Hromadžić sjajno uredio, pa je unutra bilo bajki, klasika kao što su „Čiča Tomina koliba“, „Beli očnjak“ ili „Kroz pustinju i prašumu“ ondašnjih savremenih pisaca za decu (Dragana Lukića, France Bevka, Grigora Viteza, Branka V. Radičevića, Branka Ćopića itd.), pa i adaptacija tekstova kojima se treba vratiti kada se malo poraste, kao na primer „Šekspirove priče“ Čarlsa i Meri Lamba.

S kojim književnim junakom biste se družili?

Mislim da bih se sasvim lepo družio sa Nanom Og iz Pračetovog ciklusa o vešticama.

Koliko dugo se piše jedna knjiga?

Svaki pisac piše svojom brzinom, a kod mene je to vrlo raznoliko – roman „Artur i Artur“ pisao sam petnaestak godina, dočim sam „Božanstvenu, rimejk“ napisao za četiri meseca, iako ima tri puta više strana. Važno je da se tekst krčka u nekoj svojoj vijugi dok se ne ukrčka, kada je tamo spreman, njegova realizacija je stvar tehnike i discipline.

Da li inspiraciju pronalazite u svom detinjstvu?

Moje je detinjstvo bilo jedno dobro detinjstvo, ali nikada o njemu nisam pisao. Mlađa sestra prijatelja bila je inspiracija za glavni lik priča koje sam objavljivao u Nevenu, ali nju sam upoznao kasnije, u gimnaziji. Povremeno životinje u svojim knjigama nazovem istim imenom koje su imali moji kućni ljubimci.

Koje pisce moramo obavezno da čitamo kako bismo postali ozbiljni knjigoljupci?

Obavezno mora da se čita da bi se ustanovilo sa kojim knjigama i piscima smo na ti, sa kojima na vi, a sa kojima nismo ni na oni. Teško je izabrati tri pisca bez kojih za mene književnost ne bi bila ono što jeste, ali bez rezerve – Borislav Pekić, Karel Čapek i Teri Pračet.

Izvor: Laguna