„Pertle“: Roman o preljubi
U uzavrelim spekulacijama o tome ko se krije iza pseudonima Elena Ferante, Domeniko Starnone se često smatra glavnim osumnjičenim. Jedan od najpoštovanijih italijanskih pisaca današnjice, Starnone, poput Elene Ferante, piše romane koji se suprotstavljaju brutalnosti odrastanja u radničkoj klasi u Napulju, turbulencijama u politici Italije nakon rata i psihološkom nasilju između muškaraca i žena u buržoaskim krugovima. Italijanski književni detektivi prate autorove stope godinama tragajući za stilskim i tematskim sličnostima između njegovih dela i romana Elene Ferante. Prošle jeseni, novinar Klaudio Gati je koristeći se finansijskim izveštajima uperio prst u Starnoneovu suprugu kao „pravu“ Ferante, ali i naveo da „postoji mogućnost i nekakve nezvanične saradnje sa njenim suprugom“.
Starnone je odbacio bilu kakvu povezanost. Ali kada se njegov poslednji roman „Pertle“ pojavio u Italiji 2014. godine, u magazinu „La Repubblica“ primećeno je da roman neverovatno podseća na „Dane napuštenosti“ Elene Ferante iz 2002. godine. U oba romana istražena je tema bolnog razlaza nakon muževljeve preljube, ali je Starnone istakao da arhetip napuštene žene postoji mnogo duže nego roman Feranteove – od grčkih mitova pa do Tolstoja. „Zašto ne govorimo o povezanosti mog dela i Tolstojeve ’Ane Karenjine’?“ upitao je. „Moj radikalan stav o braku je posledica ’Krajcerove sonate’. Nisam razmišljao o Feranteovoj. Ali stavite se na moje mesto – imam određeni projekat na umu i pošto svet veruje da sam ja Elena, trebalo bi da od njega odustanem?“
Ipak, u istom intervjuu Starnone je istakao da u oba romana postoji staklena činija koju obe žene razbijaju kao odgovor na muževljevo neverstvo. A to je samo jedna od mnogih sumnjivih sličnosti koje romani imaju. Oba nam govore o paru koji ima dvoje dece, sina i kćer, i suprugu koji ostavlja ženu zbog mlađe. Tu je i stariji komšija, nemili događaj sa kućnim ljubimcem i žena koja svoju napuštenost emotivno obrađuje pisanjem pisama. Ali tamo gde roman Elene Ferante odmah ulazi u posledice neverstva i psihotičan bes koji se oslobađa, Starnone proširuje spektar priče istraživanjem tihog nasilja unutar spajanja napukle zajednice.
Džejms Vud je u prikazu za „Njujorker“ 2013. godine napisao da „Dani napuštenosti“ predstavljaju sliku „uma u vanrednom stanju, na samoj granicama pribranosti i pristojnosti“ dok su „Pertle“ arhitektonski roman, poput slagalice, koji je savršeno konstruisan da sakrije porodične tajne i zatim ih iskopava jednu po jednu. Dok Elena Ferante u svom romanu razvija simpatije prema glavnoj junakinji, u „Pertlama“ je istražen muški mentalitet koji dovodi do napuštenosti i ogoljeno saučesništvo muža i žene u održavanju laži koju predstavlja njihov brak. To je posebno izraženo u poslednjem delu romana koji pripoveda njihova ćerka.
Starnoneov roman zaista podseća na Tolstojevu novelu „Krajcerova sonata“ iz 1889. godine u kojoj glavni junak govori zašto je ubio svoju ženu i objašnjava zašto misli da je brak prevara i zločin protiv čovečnosti. Nijanse ovog lika se mogu videti u Aldu, glavnom liku „Pertli“, a sam u romanu preovlađuje pogled na brak kao kod Tolstojevog junaka koji ga doživljava kao „užasni pakao“.
Ali uprkos Starnoneovom pominjanju ove novele kako bi odbacio vezu sa Feranteovom, stiče se utisak da ga upravo to još više vezuje za ovaj pseudonim. Tolstoj je u „Krajcerovoj sonati“ iskazivao mnoge lične stavove o seksu i porodičnom životu, a njegova supruga Sofija je oduvek prezirala novelu smatrajući je direktnim napadom na njihov brak. Čak je i napisala književni odgovor na nju, dve novele koje „Krajcerovoj sonati“ odgovaraju onako kako to „Pertle“ čine „Danima napuštenosti“.
Na kraju pomenutog intervjua, Starnone je rekao: „Mogu li da vam otkrijem tajnu? Između mene i Feranteove postoji ambis.“ Ove reči umnogome podsećaju na deo „Krajcerove sonate“ kada glavni lik opisuje svoju prvu svađu sa ženom kao „iznenadno otkriće ambisa koji se javio među nama“. Da li je ovim autor mislio na provaliju između tema i stila u njegovom i Eleninom radu? Ili je Tolstojeve reči pozajmio kako bi „priznao“ da provalija koju su oboje briljantno istraživali u svojim delima može da postoji samo između supružnika? Feranteova nas, naravno, može podsetiti da je ta razlika nevažna jer kako je rekla: „Čak je i Tolstoj nevažna senka ako se šeta sa Anom Karenjinom.“
Autor: Ejron Bejdi
Izvor: newyorker.com
Prevod: Dragan Matković
Starnone je odbacio bilu kakvu povezanost. Ali kada se njegov poslednji roman „Pertle“ pojavio u Italiji 2014. godine, u magazinu „La Repubblica“ primećeno je da roman neverovatno podseća na „Dane napuštenosti“ Elene Ferante iz 2002. godine. U oba romana istražena je tema bolnog razlaza nakon muževljeve preljube, ali je Starnone istakao da arhetip napuštene žene postoji mnogo duže nego roman Feranteove – od grčkih mitova pa do Tolstoja. „Zašto ne govorimo o povezanosti mog dela i Tolstojeve ’Ane Karenjine’?“ upitao je. „Moj radikalan stav o braku je posledica ’Krajcerove sonate’. Nisam razmišljao o Feranteovoj. Ali stavite se na moje mesto – imam određeni projekat na umu i pošto svet veruje da sam ja Elena, trebalo bi da od njega odustanem?“
Ipak, u istom intervjuu Starnone je istakao da u oba romana postoji staklena činija koju obe žene razbijaju kao odgovor na muževljevo neverstvo. A to je samo jedna od mnogih sumnjivih sličnosti koje romani imaju. Oba nam govore o paru koji ima dvoje dece, sina i kćer, i suprugu koji ostavlja ženu zbog mlađe. Tu je i stariji komšija, nemili događaj sa kućnim ljubimcem i žena koja svoju napuštenost emotivno obrađuje pisanjem pisama. Ali tamo gde roman Elene Ferante odmah ulazi u posledice neverstva i psihotičan bes koji se oslobađa, Starnone proširuje spektar priče istraživanjem tihog nasilja unutar spajanja napukle zajednice.
Džejms Vud je u prikazu za „Njujorker“ 2013. godine napisao da „Dani napuštenosti“ predstavljaju sliku „uma u vanrednom stanju, na samoj granicama pribranosti i pristojnosti“ dok su „Pertle“ arhitektonski roman, poput slagalice, koji je savršeno konstruisan da sakrije porodične tajne i zatim ih iskopava jednu po jednu. Dok Elena Ferante u svom romanu razvija simpatije prema glavnoj junakinji, u „Pertlama“ je istražen muški mentalitet koji dovodi do napuštenosti i ogoljeno saučesništvo muža i žene u održavanju laži koju predstavlja njihov brak. To je posebno izraženo u poslednjem delu romana koji pripoveda njihova ćerka.
Starnoneov roman zaista podseća na Tolstojevu novelu „Krajcerova sonata“ iz 1889. godine u kojoj glavni junak govori zašto je ubio svoju ženu i objašnjava zašto misli da je brak prevara i zločin protiv čovečnosti. Nijanse ovog lika se mogu videti u Aldu, glavnom liku „Pertli“, a sam u romanu preovlađuje pogled na brak kao kod Tolstojevog junaka koji ga doživljava kao „užasni pakao“.
Ali uprkos Starnoneovom pominjanju ove novele kako bi odbacio vezu sa Feranteovom, stiče se utisak da ga upravo to još više vezuje za ovaj pseudonim. Tolstoj je u „Krajcerovoj sonati“ iskazivao mnoge lične stavove o seksu i porodičnom životu, a njegova supruga Sofija je oduvek prezirala novelu smatrajući je direktnim napadom na njihov brak. Čak je i napisala književni odgovor na nju, dve novele koje „Krajcerovoj sonati“ odgovaraju onako kako to „Pertle“ čine „Danima napuštenosti“.
Na kraju pomenutog intervjua, Starnone je rekao: „Mogu li da vam otkrijem tajnu? Između mene i Feranteove postoji ambis.“ Ove reči umnogome podsećaju na deo „Krajcerove sonate“ kada glavni lik opisuje svoju prvu svađu sa ženom kao „iznenadno otkriće ambisa koji se javio među nama“. Da li je ovim autor mislio na provaliju između tema i stila u njegovom i Eleninom radu? Ili je Tolstojeve reči pozajmio kako bi „priznao“ da provalija koju su oboje briljantno istraživali u svojim delima može da postoji samo između supružnika? Feranteova nas, naravno, može podsetiti da je ta razlika nevažna jer kako je rekla: „Čak je i Tolstoj nevažna senka ako se šeta sa Anom Karenjinom.“
Autor: Ejron Bejdi
Izvor: newyorker.com
Prevod: Dragan Matković
