Dobitnik Nobelove nagrade, Kenzaboro Oe, jednom je izjavio da ste otkrili tajnu književne alhemije. Siguran sam da ima još mlađih pisaca koji bi želeli da saznaju nešto o njima. Da li bi Vam smetalo da nam ih otkrijete?

U SAD ili Francuskoj prosečan tiraž je 3000 primeraka, tako je i u Brazilu. Tako da je jedina tajna za koju ja znam ‒ usmena preporuka.

Trebalo mi je, na primer, deset godina da se moje ime nađe na listi bestselera Njujork Tajmsa (ali sada moja knjiga obara sve rekorde, s obzirom na to da je na listi skoro četiri godine).

Kada je formula u pitanju: autor koji pokušava da se izrazi misleći samo na tržište, može imati jednu uspešnu knjigu. Velika je verovatnoća da taj uspeh neće moći da ponovi, što znači da neće moći ni da živi od svog pisanja.

Što se mene tiče, ja sam uradio jedinu stvar koju je trebalo da uradim. Iskoristio sam svoje pisanje da bolje upoznam sebe. Dokle god sam bio odan sebi, ne tražeći nikakvu formulu, i čitaoci su mi bili odani.

Dve moje knjige se nisu dobro prodavale: „Peta gora“ i „Pobednik je sam“. Međutim, da se vratim u prošlost, opet bih ih napisao jer izražavaju moja osećanja o tragediji i slavi.

Književnost se udaljila od kriticizma, jer umesto da bude malo više tradicionalna, kritika je postala nazadna. Stoga, književna kritika nema tu moć ni da pospeši ni da omete prodaju.

Čitalac, sa druge strane, posmatra stvarnost bliže, podrobnije i kupuje knjige koje su u skladu sa njegovim stanjem uma ili situacijom u kojoj se nalazi.

Pišete jer imate potrebu za tim, a karijera napisane knjige nije u vašim rukama.

Izvor: paulocoelhoblog.com