Olja Knežević: Slobodu stičemo samospoznajom
Dok čitamo roman „Milena & druge drštvene reforme“, sa autorkom Oljom Knežević razgovaramo o izazovima pisanja, hrabrosti u izboru tema i ženskoj solidarnosti.
Roman „Milena & druge društvene reforme“ uzburkao je region. Autorka Olja Knežević u njemu hrabro progovara o državi u kojoj zakon sprovode oni koji ga svakodnevno gaze, a na književnu scenu izvodi ambicioznu mladu ženu, koja se, u društvu gde korupcija vlada svakim aspektom života, suočava sa izborom – da se pokori ili da postane deo igre moći koja ne preza ni od čega. „Milena & druge društvene reforme“ je Oljin prvi roman, za kojim su usledili „Gospođa Black“, „Katarina, velika i mala“ i „Strada fortunata“. I svaki je jednako uzbudljiv, baš kao i njen život. Od srednje škole Olja živi kao nomad. Iz rodne Crne Gore presilila se u Kaliforniju, odakle su je putevi vodili u Milano, London, Zagreb, Beograd, Podgoricu i Njujork. Za sve to vreme postojalo je jedno mesto kojem se vraćala – pisanje je uvek bilo i biće njeno utočište. A sve je počelo na magistarskim studijama kreativnog pisanja u Londonu, kada je i nastala „Milena“.
„Taj je roman prvo pisan na engleskom jeziku“, kaže na početku razgovora za Bukmarker Olja Knežević. „Pet godina prije toga upoznala sam ženu poznatu kao S. Č, žrtvu trafikinga, koja je uspjela pobjeći od svojih tamničara i zlostavljača, a bježala je znajući gdje da se skloni: u Sigurnu žensku kuću, koju je 1999. osnovala moja majka, Ljiljana Raičević. Te 2002, kada je S. Č. napokon pobjegla i dokopala se Sigurne ženske kuće, ja sam bila u njihovoj kancelariji i upoznala je baš tada kada se, da kažem, spasila i počela pričati svoju tešku priču. U Londonu, na postdiplomskom, provalio je iz mene taj materijal, nakupljan pet godina. Surovo prekinuta mladost, da bi se odjednom obrela u ropstvu. U dvadeset prvom vijeku. A trafikanti i mučitelji vrh vlasti jedne zemlje. Počelo je kao kratka priča. Od mentora i svoje grupe pisaca odmah sam dobila podršku da od tako složenog materijala napišem roman. S. Č. je u mom romanu postala Sonja, a ne Milena. Nisam htjela da pišem roman kao da ga sama S. Č. priča, jer ona će možda jednoga dana napisati svoju priču, iz sigurnosti zemlje u koju je sklonjena. Stoga sam kao glavnu junakinju i naratorku izmislila Milenu, mladu ženu koja se sunovraćuje u isto leglo korupcije i nasilja, gdje upoznaje Sonju i zbližava se s njom.“
Čini se da je bilo hrabro pisati o državi u kojoj zakon sprovode upravo oni koji ga svakodnevno gaze, o lažima i malverzacijama, lošim ljudima, jer ipak je reč o Vašoj rodnoj Crnoj Gori. Kako iz Vašeg ugla to izgleda?
Ja sam samo znala da to moram napisati. Nisam imala nikakvu sumnju niti strah. Pretpostavljala sam da ću u Crnoj Gori kao pisac biti nepoželjna i ignorisana, što se i dogodilo, ali pronašla sam nezavisnog izdavača i roman se uprkos svemu brzo rasprodao u za Crnu Goru nevjerovatnih 3000 primjeraka.
Milena je autentičan književni karakter, koja se humorom i samoironijom brani od surovosti života. Ipak, jednom prilikom ste za nju rekli da je glas iz pakla. Ko je zapravo Milena i šta nam njen glas poručuje?
Milena je mlada žena koja je u jednom trenutku pomislila da može raditi za vladu s čijom se politikom nije slagala. Ali treba joj redovna plata i ponuđen joj je posao koji dobro izgleda. Mladalački se ponadala da u okviru tog posla može napraviti nešto dobro, proširiti iskru svoga duha, njome inspirisati ljude da uvide svoje greške i promijene se. U godinama je kada još uvijek vjeruje da se može biti pokretačica dobra unutar interesne grupe ogrezle u korupciju. I tako ona uđe u pakao odakle nam šalje svoju priču.
„Zrela si za Sigurnu kuću. Svijet te dobro izmučio“, govori Vera, direktorka Sigurne kuće Mileni, u trenutku kada je, zajedno sa Elke Konelke, skandinavskom predstavnicom EU tima za borbu protiv korupcije, spasava od zatvaranja u psihijatrijsku ustanovu, gde su njeni dojučerašnji poslodavci želeli da je smeste kako bi prestala da im bude smetnja. U ključnom trenutku žene joj pomažu da pobegne. Šta o ženskoj solidarnosti možemo da naučimo iz Milenine priče?
Konkretno iz Milenine priče… solidarnost i podršku treba pružiti i onim ženama koje nisu takozvane „idealne žrtve“.
Kada je Elke Mileni rekla da mora da ode iz zemlje, rekla joj je da ne traži azil, jer je htela da ona svoj put nađe na drugi način i da između haosa i despotizma treba da izabere haos – haos slobode. Šta je za Milenu, ali i za Vas sloboda? Kako je definišete?
I danas mislim da sloboda u početku izgleda kao haos, a možda i ne samo u početku. Mislim da se sloboda i fizički osjeti u tijelu. Nešto klikne, nešto se opusti. I onda se taj osjećaj treba njegovati. Sloboda je tijesno povezana s autentičnošću i mora se steći kroz samospoznaju.
U romanu se bavite i temom koja nije česta u regionalnoj književnosti, a u pitanju je seks trafiking. Šta kroz priče Vaših junaka saznajemo o tome?
Kada korupcija napravi kanale šverca, neće se završiti samo na cigaretama. Istim će kanalima ići droga, oružje i ljudi. U Crnoj Gori te je kanale devedesetih napravila tadašnja vlast, tako da je seks trafiking bio dio kriminalnih poslova kojima se vlast bavila. S. Č. je bila prva žrtva-svjedokinja seks trafikinga. O njenom svjedočenju postoji kompletna dokumentacija.
Kakvo bi svet bio mesto za Vašu Milenu danas, skoro deceniju i po kasnije?
Milena mora zauvijek ostati mlada, luda i buntovna. Znači, neodoljiva. To je takav lik, žanrovski. Bori se protiv zla uvlačeći se u redove zla. Imala bi, naravno, mnogo posla i danas. Ali opet sve autsajderski. Ne trpi nikakve autoritete.
Roman „Milena & druge društvene reforme“ uzburkao je region. Autorka Olja Knežević u njemu hrabro progovara o državi u kojoj zakon sprovode oni koji ga svakodnevno gaze, a na književnu scenu izvodi ambicioznu mladu ženu, koja se, u društvu gde korupcija vlada svakim aspektom života, suočava sa izborom – da se pokori ili da postane deo igre moći koja ne preza ni od čega. „Milena & druge društvene reforme“ je Oljin prvi roman, za kojim su usledili „Gospođa Black“, „Katarina, velika i mala“ i „Strada fortunata“. I svaki je jednako uzbudljiv, baš kao i njen život. Od srednje škole Olja živi kao nomad. Iz rodne Crne Gore presilila se u Kaliforniju, odakle su je putevi vodili u Milano, London, Zagreb, Beograd, Podgoricu i Njujork. Za sve to vreme postojalo je jedno mesto kojem se vraćala – pisanje je uvek bilo i biće njeno utočište. A sve je počelo na magistarskim studijama kreativnog pisanja u Londonu, kada je i nastala „Milena“.
„Taj je roman prvo pisan na engleskom jeziku“, kaže na početku razgovora za Bukmarker Olja Knežević. „Pet godina prije toga upoznala sam ženu poznatu kao S. Č, žrtvu trafikinga, koja je uspjela pobjeći od svojih tamničara i zlostavljača, a bježala je znajući gdje da se skloni: u Sigurnu žensku kuću, koju je 1999. osnovala moja majka, Ljiljana Raičević. Te 2002, kada je S. Č. napokon pobjegla i dokopala se Sigurne ženske kuće, ja sam bila u njihovoj kancelariji i upoznala je baš tada kada se, da kažem, spasila i počela pričati svoju tešku priču. U Londonu, na postdiplomskom, provalio je iz mene taj materijal, nakupljan pet godina. Surovo prekinuta mladost, da bi se odjednom obrela u ropstvu. U dvadeset prvom vijeku. A trafikanti i mučitelji vrh vlasti jedne zemlje. Počelo je kao kratka priča. Od mentora i svoje grupe pisaca odmah sam dobila podršku da od tako složenog materijala napišem roman. S. Č. je u mom romanu postala Sonja, a ne Milena. Nisam htjela da pišem roman kao da ga sama S. Č. priča, jer ona će možda jednoga dana napisati svoju priču, iz sigurnosti zemlje u koju je sklonjena. Stoga sam kao glavnu junakinju i naratorku izmislila Milenu, mladu ženu koja se sunovraćuje u isto leglo korupcije i nasilja, gdje upoznaje Sonju i zbližava se s njom.“
Čini se da je bilo hrabro pisati o državi u kojoj zakon sprovode upravo oni koji ga svakodnevno gaze, o lažima i malverzacijama, lošim ljudima, jer ipak je reč o Vašoj rodnoj Crnoj Gori. Kako iz Vašeg ugla to izgleda?
Ja sam samo znala da to moram napisati. Nisam imala nikakvu sumnju niti strah. Pretpostavljala sam da ću u Crnoj Gori kao pisac biti nepoželjna i ignorisana, što se i dogodilo, ali pronašla sam nezavisnog izdavača i roman se uprkos svemu brzo rasprodao u za Crnu Goru nevjerovatnih 3000 primjeraka.
Milena je autentičan književni karakter, koja se humorom i samoironijom brani od surovosti života. Ipak, jednom prilikom ste za nju rekli da je glas iz pakla. Ko je zapravo Milena i šta nam njen glas poručuje?
Milena je mlada žena koja je u jednom trenutku pomislila da može raditi za vladu s čijom se politikom nije slagala. Ali treba joj redovna plata i ponuđen joj je posao koji dobro izgleda. Mladalački se ponadala da u okviru tog posla može napraviti nešto dobro, proširiti iskru svoga duha, njome inspirisati ljude da uvide svoje greške i promijene se. U godinama je kada još uvijek vjeruje da se može biti pokretačica dobra unutar interesne grupe ogrezle u korupciju. I tako ona uđe u pakao odakle nam šalje svoju priču.
„Zrela si za Sigurnu kuću. Svijet te dobro izmučio“, govori Vera, direktorka Sigurne kuće Mileni, u trenutku kada je, zajedno sa Elke Konelke, skandinavskom predstavnicom EU tima za borbu protiv korupcije, spasava od zatvaranja u psihijatrijsku ustanovu, gde su njeni dojučerašnji poslodavci želeli da je smeste kako bi prestala da im bude smetnja. U ključnom trenutku žene joj pomažu da pobegne. Šta o ženskoj solidarnosti možemo da naučimo iz Milenine priče?
Konkretno iz Milenine priče… solidarnost i podršku treba pružiti i onim ženama koje nisu takozvane „idealne žrtve“.
Kada je Elke Mileni rekla da mora da ode iz zemlje, rekla joj je da ne traži azil, jer je htela da ona svoj put nađe na drugi način i da između haosa i despotizma treba da izabere haos – haos slobode. Šta je za Milenu, ali i za Vas sloboda? Kako je definišete?
I danas mislim da sloboda u početku izgleda kao haos, a možda i ne samo u početku. Mislim da se sloboda i fizički osjeti u tijelu. Nešto klikne, nešto se opusti. I onda se taj osjećaj treba njegovati. Sloboda je tijesno povezana s autentičnošću i mora se steći kroz samospoznaju.
U romanu se bavite i temom koja nije česta u regionalnoj književnosti, a u pitanju je seks trafiking. Šta kroz priče Vaših junaka saznajemo o tome?
Kada korupcija napravi kanale šverca, neće se završiti samo na cigaretama. Istim će kanalima ići droga, oružje i ljudi. U Crnoj Gori te je kanale devedesetih napravila tadašnja vlast, tako da je seks trafiking bio dio kriminalnih poslova kojima se vlast bavila. S. Č. je bila prva žrtva-svjedokinja seks trafikinga. O njenom svjedočenju postoji kompletna dokumentacija.
Kakvo bi svet bio mesto za Vašu Milenu danas, skoro deceniju i po kasnije?
Milena mora zauvijek ostati mlada, luda i buntovna. Znači, neodoljiva. To je takav lik, žanrovski. Bori se protiv zla uvlačeći se u redove zla. Imala bi, naravno, mnogo posla i danas. Ali opet sve autsajderski. Ne trpi nikakve autoritete.
Bićemo u prilici da čitamo i Vaš poslednji roman „Strada Fortunata“ – o životu žene koja prati supruga po svetu i na tom putu gubi sebe. Šta je najvažnije na šta u toj priči želite čitaocima da skrenete pažnju?
Da nije kraj života ako u nekoj njegovoj fazi postanemo nevidljive. I tada mi tražimo svoj put, samo na drugi način.
Živeli ste nomadskim načinom života – iz Podgorice ste se preselili u Kaliforniju, pa Vas je život vodio i u London, Milano, Zagreb. Kako Vas je to oblikovalo, a šta je takav način života dao Vašem pisanju?
Imam unutrašnji mir. Ne čeznem ni za čim. Pišem po svom, ne pratim nikakve trendove. Volim sebe i svoj život. Za pisanje je najbolje povremeno istrgnuti pisca iz zone komfora.
Kakvo je svet danas mesto za pisce, za književnost? Kako vidite svoje mesto u njemu i šta smatrate do sada najvažnijim trenutkom u svojoj spisateljskoj karijeri?
Dobitnica sam dvije velike nagrade i trenuci proglašenja bili su nezaboravni. A ipak mi je i dalje najdraži trenutak u kojem se iskristališe tema sledeće knjige. U tom trenu vjerujem da je književost važna, a pisanje najljepši poziv na svijetu. Pisanje mi je dalo mnoge važne trenutke, i osamljenosti i slavlja. Ne odvajam ih. Kakvo je svijet danas mjesto za književnost? Reklo bi se: otvoreno. No i dalje postoje veliki i mali jezici, pa tako i velike i male književnosti. Možda do mene nikada neće doći knjiga vrijedna svih svjetskih nagrada. Možda je napisana samo kao tajni i skriveni spis žene čije je otkriveno lice vidjelo samo nekoliko osoba iz njene uže porodice. Stoga je moje mjesto u književnosti dobro. Ja sam slobodna žena.
Ko su po Vašem mišljenju najvažniji glasovi u književnosti, nekad i sad?
Nekad su pisci bili klasa za sebe, proroci, mudraci, mentori. Uglavnom muškarci. To je prohujalo vrijeme. Danas je pisanje otvoreno za sve, ali manje uticajno. Iz prohujalog vremena najviše volim Čehova. Bio je svijet za sebe. Mračan svijet, ali autentičan. Najbolje je od velikih Rusa pisao žene. Dikens je bio važan glas za svoje vrijeme. Kafka je nevjerovatan, jer će uvijek biti savremen. Virdžinija Vulf – izuzetno izuzetno. Margerit Diras, takođe. Sjajne, hrabre, inovatorke. Onda Džejms Boldvin, Toni Morison. Sada, dok čitam, ne volim da intelektualizam pojede roman. Rejčel Kask hoda po ivici u tom smislu. Ali toliko je interesantna, originalna, da mogu čitati sve što napiše.
O kojim temama u poslednje vreme najviše razmišljate, koja bi priča u nekom budućem vremenu mogla da postane roman?
Od mene ćete uvijek dobiti priču iz mog svijeta. Neću se kriti i lagati. Neću od drugih krasti priče. Imam svoju sledeću priču. ali je toliko mlada da neću o tome još dugo ništa reći. Čak ni o temi.
Šta ispunjava Vaše vreme pored pisanja?
Razgovori s meni bliskim i dragim ljudima. Sve što je vezano za ljude mene i dalje ispunjava. Ništa mi nije važnije ni interesantnije od čovjeka. A opet, volim i biti sama. Nemam nikakav poseban drugi talenat osim za pisanje. Zapravo imam – za plivanje. U moru. Da, ispunjava me i more.
Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 56
Da nije kraj života ako u nekoj njegovoj fazi postanemo nevidljive. I tada mi tražimo svoj put, samo na drugi način.
Živeli ste nomadskim načinom života – iz Podgorice ste se preselili u Kaliforniju, pa Vas je život vodio i u London, Milano, Zagreb. Kako Vas je to oblikovalo, a šta je takav način života dao Vašem pisanju?
Imam unutrašnji mir. Ne čeznem ni za čim. Pišem po svom, ne pratim nikakve trendove. Volim sebe i svoj život. Za pisanje je najbolje povremeno istrgnuti pisca iz zone komfora.
Kakvo je svet danas mesto za pisce, za književnost? Kako vidite svoje mesto u njemu i šta smatrate do sada najvažnijim trenutkom u svojoj spisateljskoj karijeri?
Dobitnica sam dvije velike nagrade i trenuci proglašenja bili su nezaboravni. A ipak mi je i dalje najdraži trenutak u kojem se iskristališe tema sledeće knjige. U tom trenu vjerujem da je književost važna, a pisanje najljepši poziv na svijetu. Pisanje mi je dalo mnoge važne trenutke, i osamljenosti i slavlja. Ne odvajam ih. Kakvo je svijet danas mjesto za književnost? Reklo bi se: otvoreno. No i dalje postoje veliki i mali jezici, pa tako i velike i male književnosti. Možda do mene nikada neće doći knjiga vrijedna svih svjetskih nagrada. Možda je napisana samo kao tajni i skriveni spis žene čije je otkriveno lice vidjelo samo nekoliko osoba iz njene uže porodice. Stoga je moje mjesto u književnosti dobro. Ja sam slobodna žena.
Ko su po Vašem mišljenju najvažniji glasovi u književnosti, nekad i sad?
Nekad su pisci bili klasa za sebe, proroci, mudraci, mentori. Uglavnom muškarci. To je prohujalo vrijeme. Danas je pisanje otvoreno za sve, ali manje uticajno. Iz prohujalog vremena najviše volim Čehova. Bio je svijet za sebe. Mračan svijet, ali autentičan. Najbolje je od velikih Rusa pisao žene. Dikens je bio važan glas za svoje vrijeme. Kafka je nevjerovatan, jer će uvijek biti savremen. Virdžinija Vulf – izuzetno izuzetno. Margerit Diras, takođe. Sjajne, hrabre, inovatorke. Onda Džejms Boldvin, Toni Morison. Sada, dok čitam, ne volim da intelektualizam pojede roman. Rejčel Kask hoda po ivici u tom smislu. Ali toliko je interesantna, originalna, da mogu čitati sve što napiše.
O kojim temama u poslednje vreme najviše razmišljate, koja bi priča u nekom budućem vremenu mogla da postane roman?
Od mene ćete uvijek dobiti priču iz mog svijeta. Neću se kriti i lagati. Neću od drugih krasti priče. Imam svoju sledeću priču. ali je toliko mlada da neću o tome još dugo ništa reći. Čak ni o temi.
Šta ispunjava Vaše vreme pored pisanja?
Razgovori s meni bliskim i dragim ljudima. Sve što je vezano za ljude mene i dalje ispunjava. Ništa mi nije važnije ni interesantnije od čovjeka. A opet, volim i biti sama. Nemam nikakav poseban drugi talenat osim za pisanje. Zapravo imam – za plivanje. U moru. Da, ispunjava me i more.
Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 56
Autor: Olja Knežević
