U petak, 11. septembra u Delfi Caféu u SKC-u održana je promocija knjige „Lekari“, zbirke priča profesora doktora Gorana Milašinovića. Milašinović je kardiohirurg, direktor Pejsmejker centra Instituta za kardiovaskularne bolesti Kliničkog centra Beograd.
O knjizi su pored autora govorili dr Aleksandar Jerkov, književni kritičar, i doc. dr Srđan Milovanović, psihijatar.
Aleksandar Jerkov je istakao da je pročitao sve Milašinovićeve knjige i da s pravom može reći da je reč o jednom izuzetnom piscu. Pre knjige „Lekari“, Milašinović je objavio zbirku pesama „Neistraženi bolovi“, epistolarni roman „Voltin luk“ (sa Živojinom Pavlovićem) i romane „Heraklov greh“, „Posmatrač mora“, „Camera obscura“, „Apsint“, „Maske Sofije de Montenj“, „Trougao, kvadrat“ i „Rascepi“.
Knjiga „Lekari“, koju je uredio Igor Marojević, jeste 52. knjiga iz edicije „Meridijan“ koja obuhvata dela novih autentičnih glasova savremene srpske proze.
Na pitanje zašto lekari, Milašinović kaže: „Ne pišem samo o lekarima. U literaturi me uopšte ne zanima lekarska profesija. Nego čovek. Enigme koje se kriju u ljudskoj duši, individualna i kolektivna podsvest, psihološki trigeri karaktera i na prvi pogled neobjašnjivih ponašanja i delovanja. Ali pisac se u građenju likova i formiranju priče drži sveta koji najbolje poznaje jer je tako uverljiviji, s obzirom na to da izmaštani deo mora da liči na stvarnost jednako kao sama stvarnost. To je zakon literature. Zbog toga se mnogi pisci oslanjaju, na primer, na svoje porodice i sve što napišu ima oslonac u likovima iz porodičnog okruženja. Svejedno je ko su junaci, važna je dubina poniranja u ljudsku psihu. Meni je najbliži svet medicine. Zbog toga su studije karaktera, sprovedene kroz životne priče pojedinaca, u ’Lekarima’ date baš na primeru medicinara. Ono što je napisano u ’Lekarima’ trebalo bi da vredi za bilo koju profesiju, za svako životno okruženje.“
Na pitanje da li važi Hipokratova zakletva i u privatnom životu, Milašinović je odgovorio: „Hipokratova zakletva naglašava, skoro naređuje, potrebu da lekar bude strogo i do kraja fizičkih i mentalnih mogućnosti posvećen medicini, pacijentu i lečenju – bez obzira na okolnosti i sopstvene žrtve. Neka vrsta sveštenika medicine. Hipokrat je bio takav. Stalno usavršavanje znanja i veštine lečenja, kao i predavanje svakom bolesnom čoveku, makar bio i zločinac ili neprijatelj, bila je njegova životna misija, a njegovi sledbenici su to kasnije preveli u osnovni etički princip medicine. Međutim, u savremeno doba, većina lekara ne želi da svoj život do kraja posveti medicini. Ne odvaja je od bilo kog drugog posla. Želi da prema medicini ima profesionalni odnos. Ne želi da radi posle radnog vremena. Univerzalni i globalni izgovor je da društvo dovoljno ne stimuliše lekare, a ispostavlja pred njih preveliku odgovornost. Ali kako da siromašna država plati lekare više no što može? Zbog toga smo svedoci da veliki broj lekara odlazi da radi i na drugi kraj planete, ako je reč o boljoj plati. Naravno, ništa nije moguće postići silom, zakonima i zakletvama, te je nastao ozbiljan konflikt: savremenoj medicini sve se više veruje, a lekari su sve više izloženi nepoverenju i podozrenju. Ako me pitate koji je moj stav, reći ću da sve te činjenice treba uzeti u obzir i razumeti vreme u kojem živimo. Drugim rečima, Hipokratovu zakletvu bi danas trebalo čitati drugačije nego u davnoj prošlosti.“
Docent dr Srđan Milovanović se složio sa kolegom Milašinovićem i istakao da su i lekari ljudi. Iza beline mantila kriju se osobe od krvi i mesa, njihovi životi i njihove tajne. Zavet dat Hipokratu obavezuje i nosi se kao breme kroz život omeđen moralnošću i humanizmom, ali veoma često prate ga potresne i istinite priče o ljubavi i mržnji, strastima i strahovima.
„Lekari“ Gorana Milašinovića su priče o dilemama, strastima i strahovima savremenog čoveka. Na pitanje ko ga je uveo u medicinu a ko u književnost, za kraj je odgovorio: „U mojoj porodici nije bilo lekara. Na kraju gimnazije bio sam u kontaktu s bolnicama zbog biologije. Tada mi se u medicini svidele tačnost i humanost. Ali pri upisu predao sam svoja dokumenta i Arhitektonskom fakultetu. Ipak, pobedila je medicina. Što se književnosti tiče, knjigu pesama objavio sam 1991, a zatim sam upoznao reditelja Živojina Pavlovića dok je boravio u bolnici. Posle dugih priča dogovorili smo se da jedan drugom, na razne teme, događanja i imaginacije, pišemo pisma. Ta prepiska je 1997. pretočena u naš zajednički roman ’Voltin luk’. Tako je krenulo moje pisanje proze.“
Doktor Milašinović je jedan od najcenjenijih kardiologa u Srbiji, a ujedno je i pisac čija su se dela nalazila u užem izboru za Ninovu nagradu.
Aleksandar Jerkov je istakao da je pročitao sve Milašinovićeve knjige i da s pravom može reći da je reč o jednom izuzetnom piscu. Pre knjige „Lekari“, Milašinović je objavio zbirku pesama „Neistraženi bolovi“, epistolarni roman „Voltin luk“ (sa Živojinom Pavlovićem) i romane „Heraklov greh“, „Posmatrač mora“, „Camera obscura“, „Apsint“, „Maske Sofije de Montenj“, „Trougao, kvadrat“ i „Rascepi“.
Knjiga „Lekari“, koju je uredio Igor Marojević, jeste 52. knjiga iz edicije „Meridijan“ koja obuhvata dela novih autentičnih glasova savremene srpske proze.
Na pitanje zašto lekari, Milašinović kaže: „Ne pišem samo o lekarima. U literaturi me uopšte ne zanima lekarska profesija. Nego čovek. Enigme koje se kriju u ljudskoj duši, individualna i kolektivna podsvest, psihološki trigeri karaktera i na prvi pogled neobjašnjivih ponašanja i delovanja. Ali pisac se u građenju likova i formiranju priče drži sveta koji najbolje poznaje jer je tako uverljiviji, s obzirom na to da izmaštani deo mora da liči na stvarnost jednako kao sama stvarnost. To je zakon literature. Zbog toga se mnogi pisci oslanjaju, na primer, na svoje porodice i sve što napišu ima oslonac u likovima iz porodičnog okruženja. Svejedno je ko su junaci, važna je dubina poniranja u ljudsku psihu. Meni je najbliži svet medicine. Zbog toga su studije karaktera, sprovedene kroz životne priče pojedinaca, u ’Lekarima’ date baš na primeru medicinara. Ono što je napisano u ’Lekarima’ trebalo bi da vredi za bilo koju profesiju, za svako životno okruženje.“
Na pitanje da li važi Hipokratova zakletva i u privatnom životu, Milašinović je odgovorio: „Hipokratova zakletva naglašava, skoro naređuje, potrebu da lekar bude strogo i do kraja fizičkih i mentalnih mogućnosti posvećen medicini, pacijentu i lečenju – bez obzira na okolnosti i sopstvene žrtve. Neka vrsta sveštenika medicine. Hipokrat je bio takav. Stalno usavršavanje znanja i veštine lečenja, kao i predavanje svakom bolesnom čoveku, makar bio i zločinac ili neprijatelj, bila je njegova životna misija, a njegovi sledbenici su to kasnije preveli u osnovni etički princip medicine. Međutim, u savremeno doba, većina lekara ne želi da svoj život do kraja posveti medicini. Ne odvaja je od bilo kog drugog posla. Želi da prema medicini ima profesionalni odnos. Ne želi da radi posle radnog vremena. Univerzalni i globalni izgovor je da društvo dovoljno ne stimuliše lekare, a ispostavlja pred njih preveliku odgovornost. Ali kako da siromašna država plati lekare više no što može? Zbog toga smo svedoci da veliki broj lekara odlazi da radi i na drugi kraj planete, ako je reč o boljoj plati. Naravno, ništa nije moguće postići silom, zakonima i zakletvama, te je nastao ozbiljan konflikt: savremenoj medicini sve se više veruje, a lekari su sve više izloženi nepoverenju i podozrenju. Ako me pitate koji je moj stav, reći ću da sve te činjenice treba uzeti u obzir i razumeti vreme u kojem živimo. Drugim rečima, Hipokratovu zakletvu bi danas trebalo čitati drugačije nego u davnoj prošlosti.“
Docent dr Srđan Milovanović se složio sa kolegom Milašinovićem i istakao da su i lekari ljudi. Iza beline mantila kriju se osobe od krvi i mesa, njihovi životi i njihove tajne. Zavet dat Hipokratu obavezuje i nosi se kao breme kroz život omeđen moralnošću i humanizmom, ali veoma često prate ga potresne i istinite priče o ljubavi i mržnji, strastima i strahovima.
„Lekari“ Gorana Milašinovića su priče o dilemama, strastima i strahovima savremenog čoveka. Na pitanje ko ga je uveo u medicinu a ko u književnost, za kraj je odgovorio: „U mojoj porodici nije bilo lekara. Na kraju gimnazije bio sam u kontaktu s bolnicama zbog biologije. Tada mi se u medicini svidele tačnost i humanost. Ali pri upisu predao sam svoja dokumenta i Arhitektonskom fakultetu. Ipak, pobedila je medicina. Što se književnosti tiče, knjigu pesama objavio sam 1991, a zatim sam upoznao reditelja Živojina Pavlovića dok je boravio u bolnici. Posle dugih priča dogovorili smo se da jedan drugom, na razne teme, događanja i imaginacije, pišemo pisma. Ta prepiska je 1997. pretočena u naš zajednički roman ’Voltin luk’. Tako je krenulo moje pisanje proze.“
Doktor Milašinović je jedan od najcenjenijih kardiologa u Srbiji, a ujedno je i pisac čija su se dela nalazila u užem izboru za Ninovu nagradu.
1/15
