O usamljenosti i otuđenosti – održana promocija knjige „Glasovi Žute sveske“ Sonje Ćirić
U knjižari Delfi SKC održana je promocija romana Sonje Ćirić „Glasovi Žute sveske“. O intimnoj i potresnoj, suptilnoj i originalnoj priči Sonje Ćirić, koja iznosi iluzije i meandre jedne savremene veze, i to tako da se čitaocu sve vreme steže grlo jer se u svim tim scenama prepoznaje, pored autorke, govorili su i novinarka Radmila Stanković i urednik knjige Zoran Penevski.
„Glasovi Žute sveske“ nalaze se u Laguninoj ediciji „Eklipsa“, koja obuhvata domaće romane o onome što izlazi iz tame na svetlo.
„Čini mi se da smo previše zagađeni politikom, politikanstvom, nacionalnim ili kvazinacionalnim promišljanjima i pisanjima svih ovih godina. Čini mi se da smo tu negde izgubili osećaj za ljudskost, za ono što se dešava svakom od nas kao biću koje živi za sebe, sa porodicom, sa onima koje voli ili ne može da voli“, počeo je priču o romanu urednik Zoran Penevski. „Mi smo bića koja žele da razmišljaju i o svetu koji nas okružuje i o tome gde je naše mesto u njemu i mislim da nam je taj deo književnosti malo izmakao iz fokusa. Roman Sonje Ćirić na velika vrata vraća intimu i preispitivanje u prvi plan – ono što bi inače i trebalo da bude mejnstrim dobre književnosti. Ovaj roman nas podseća i šta je zapravo umetnost. Obično je poezija uzimala na sebe ono što se zove način iskazivanja. Roman ’Glasovi Žute sveske’ spada u one prave umetničke vrednosti, jer mu je struktura već sama po sebi umetnička vrednost. Sastoji se iz monologa koji su postavljeni jedan uz drugi, jedan kroz drugi, jedan pored drugog i sama ta struktura već pripoveda o onome što Sonja hoće da nametne kao glavnu temu – otuđenost. Konačno, sama tema o mogućnosti odnosno nemogućnosti dijaloga između ljudi koji žive zajedno jeste ono što se tiče svakoga od nas.“
Novinarka Radmila Stanković posebno je ukazala na jednu važnu rečenicu u knjizi.
„Ima u ovoj knjizi rečenica od koje zaboli stomak, a koju sam doživela kao sam pupak romana. Jedan junak za drugog kaže: ’Bio je usamljeniji od mene. Kad je otišao, otvorio sam prozor da izvetri samoća.’ Upravo to ’da izvetri samoća’ je najveća muka svakog junaka o kom nam Sonja priča. A njene junake doživela sam bliskima. Ponekad su me nervirali. A onda sam shvatila da su ljudi izgleda izgubili smisao da se bave sobom na bilo koji način osim onog:’Jesi li video šta je rekao ovaj, ko se potukao’ i dijalog se svodi na to dvoje ljudi koji pokušavaju da održe svoj život držeći glave iznad vode. Tako da je za mene ovaj roman potresna priča koja ima nutrinu, ali, s druge strane, i sve ovo okolo što nam se događa ne može biti amnestirano u njenoj priči, iako Sonja na tome ni na koji način ne insistira, što mi se dopada. Ona to provlači kroz knjigu, a vama je savršeno jasno kako žive ti mladi ljudi.“
Priča o novinarki Jeleni i njenom mužu Borisu, filmskom scenaristi, ćerkici Lenki i njenom bratu po ocu Milenu (22) nastala je kada je Sonja za vreme vanrednog stanja pokušala da nervozu zbog zatvorenosti pokuša da odagna brisanjem prašine sa svoje biblioteke.
„Tada sam naišla na svoju prvu knjigu ’Prilagođavanje je bele boje’, koja je objavljena pre tačno 18 godina. Krenula sam da je listam i tako je nastala nova knjiga. Činilo mi se da likovi te prve knjige, isto Jelena i Boris, zaslužuju nastavak, i da im se da šansa. U toj prvoj knjizi je počela otuđenost i ono što im se u životu u stvarnosti desilo trebalo je nastaviti kako bi probali da reše problem. ’Glasovi Žute sveske’ su taj nastavak njihove priče, ali knjiga može da se čita nezavisno. Ova priča se sama napisala. Vi i u životu imate dvoje koji razgovaraju, ali njihov dijalog je sudar dva monologa i svako priča o sebi iako se gledaju u oči“, rekla je autorka Sonja Ćirić.
„Glasove Žute sveske“ možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.
„Čini mi se da smo previše zagađeni politikom, politikanstvom, nacionalnim ili kvazinacionalnim promišljanjima i pisanjima svih ovih godina. Čini mi se da smo tu negde izgubili osećaj za ljudskost, za ono što se dešava svakom od nas kao biću koje živi za sebe, sa porodicom, sa onima koje voli ili ne može da voli“, počeo je priču o romanu urednik Zoran Penevski. „Mi smo bića koja žele da razmišljaju i o svetu koji nas okružuje i o tome gde je naše mesto u njemu i mislim da nam je taj deo književnosti malo izmakao iz fokusa. Roman Sonje Ćirić na velika vrata vraća intimu i preispitivanje u prvi plan – ono što bi inače i trebalo da bude mejnstrim dobre književnosti. Ovaj roman nas podseća i šta je zapravo umetnost. Obično je poezija uzimala na sebe ono što se zove način iskazivanja. Roman ’Glasovi Žute sveske’ spada u one prave umetničke vrednosti, jer mu je struktura već sama po sebi umetnička vrednost. Sastoji se iz monologa koji su postavljeni jedan uz drugi, jedan kroz drugi, jedan pored drugog i sama ta struktura već pripoveda o onome što Sonja hoće da nametne kao glavnu temu – otuđenost. Konačno, sama tema o mogućnosti odnosno nemogućnosti dijaloga između ljudi koji žive zajedno jeste ono što se tiče svakoga od nas.“
Novinarka Radmila Stanković posebno je ukazala na jednu važnu rečenicu u knjizi.
„Ima u ovoj knjizi rečenica od koje zaboli stomak, a koju sam doživela kao sam pupak romana. Jedan junak za drugog kaže: ’Bio je usamljeniji od mene. Kad je otišao, otvorio sam prozor da izvetri samoća.’ Upravo to ’da izvetri samoća’ je najveća muka svakog junaka o kom nam Sonja priča. A njene junake doživela sam bliskima. Ponekad su me nervirali. A onda sam shvatila da su ljudi izgleda izgubili smisao da se bave sobom na bilo koji način osim onog:’Jesi li video šta je rekao ovaj, ko se potukao’ i dijalog se svodi na to dvoje ljudi koji pokušavaju da održe svoj život držeći glave iznad vode. Tako da je za mene ovaj roman potresna priča koja ima nutrinu, ali, s druge strane, i sve ovo okolo što nam se događa ne može biti amnestirano u njenoj priči, iako Sonja na tome ni na koji način ne insistira, što mi se dopada. Ona to provlači kroz knjigu, a vama je savršeno jasno kako žive ti mladi ljudi.“
Priča o novinarki Jeleni i njenom mužu Borisu, filmskom scenaristi, ćerkici Lenki i njenom bratu po ocu Milenu (22) nastala je kada je Sonja za vreme vanrednog stanja pokušala da nervozu zbog zatvorenosti pokuša da odagna brisanjem prašine sa svoje biblioteke.
„Tada sam naišla na svoju prvu knjigu ’Prilagođavanje je bele boje’, koja je objavljena pre tačno 18 godina. Krenula sam da je listam i tako je nastala nova knjiga. Činilo mi se da likovi te prve knjige, isto Jelena i Boris, zaslužuju nastavak, i da im se da šansa. U toj prvoj knjizi je počela otuđenost i ono što im se u životu u stvarnosti desilo trebalo je nastaviti kako bi probali da reše problem. ’Glasovi Žute sveske’ su taj nastavak njihove priče, ali knjiga može da se čita nezavisno. Ova priča se sama napisala. Vi i u životu imate dvoje koji razgovaraju, ali njihov dijalog je sudar dva monologa i svako priča o sebi iako se gledaju u oči“, rekla je autorka Sonja Ćirić.
„Glasove Žute sveske“ možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.
