Novi roman Elif Šafa „Čast“ spaja u porodičnoj priči magiju, misteriju i realizam
Svojim poslednjim romanom, Elif Šafak je žanr porodične drame sa misterijom odvela u problematičnu oblast. Okosnicu priče naizgled čini sudbina dve identične bliznakinje, Džamile i Pembe, koje se razdvoje uprkos svom zavetu da to nikada ne učine. Tokom romana jedna se uda a druga ne, jedna ostane u Turskoj a druga ne, jedna ima zanimanje, druga nema, i tako dalje. Do kraja ove sage na 398 stranica, sestre se ponovo ujedine ali ne na uobičajen način, i tako se magija izmeša sa misterijom i realizmom.
Sudbina dve sestre je u srži priče koja se bavi istorijom njihove porodice ispunjene parnjacima i podelama. U generaciji koja je prethodila Pembe i Džamili, pojavljuju se isti suprotstavljeni lajtmotivi, koji se ponavljaju. Na primer, njihova majka Naze, redovno svake godine rađa u nadi da će konačno porodica dobiti sina, dok Pembina svekrva zauzima nezavisan ako ne i upitan stav prema veri, običajima i dužnosti. Očevi i sinovi se drže istog obrasca ponavljajući ga i pojačavajući problematično ponašanje kroz naraštaje. Otac je pijanac. Njegov sin je kockar. A njegov potomak ubica.
Pembe napušta kurdsko selo, naseljavajući se prvo u Istanbulu, zatim u istočnom Londonu a njena porodica, suprug Adem i tri deteta – Aleks (Iskander na turskom), Esma i Junus – nose zaplet. Pembin tradicionalan brak, počevši od njegovog zanimljivog udvaranja, nezadovoljavajući je i za nju i za njenog supruga. U manje strogim društvenim normama Londona, oboje traže oduška za sebe, što takođe potvrđuje tradiciju. No, muškarac ima daleko veću slobodu. Ipak, oboje tragaju za ljubavlju koja nedostaje u njihovom braku – bezvremenim medžnunom (ljubavnikom), predivno evociranim u autorkinim lirskim pasažima.
Njihova tri deteta se takođe probijaju, svako na svoj način, kroz nezgodno minsko polje između kurdskih običaja roditelja i obrazaca ponašanja engleskih drugova i vršnjaka. Aleks, najstariji sin rođen u Turskoj, ostaje čvrsto vezan za tradiciju ali njegovi postupci, čak i kada su neizrecivi i varvarski, konfuzni su. Mlađeg sina Junusa ne opterećuju ni prošlost ni tradicija, ali uskoro se zaglibljuje u sloju engleskog društva što nosi izvesne izazove. Sukob koji kida njihove roditelje uticaće i na odnose izmežu braće i sestre, i Esmi, jedinoj ćerki, zapada dužnost da porodicu održi na okupu. Na način karakterističan za srednje dete, ona se bori da nađe srednji put koji će zadovoljiti i mlade i stare. Esma je ta koja otvara roman zagonetkom: „Moja majka je umrla dvaput“ i koja čitaoca tera da preleće preko stranica.
Pripovedanje ide napred-nazad, jedna pozornica zamenjuje drugu. Roman je raskošan i senzualan, prepun lokalnih boja. U jednom poglavlju, vešto se preleće sa 1975. na 1992. godinu a zatim vraća natrag ili prelazi u neku treću deceniju, od kurdskog sela do turskog grada, od Turske do Londona, i tako dalje. Ponekad, takva struktura ubrizga preteranu dinamiku i često zbunjujuće promene ugla gledanja. Esmino „ja“ se brzo smenjuje sa tuđim, i mnogo je drugih spremnih da priči dodaju svoje gledište.
Broj likova i tema – izdaja, dužnost, usamljenost i, naravno, porodična čast, su veliki. Teme se protežu ne samo kroz generacije Pembine i Džamiline porodice, već i preko društva u celini, bilo da se radi o Turskoj ili Londonu. Pojedinačni detalji svakog društva su stavljeni pod mikroskop. Pored opisa sredine u kojoj žive Pembe i njena porodica, tu je i društvo u kojem živi Džamila u Turskoj. Zatvorenici, skitnice, zen učitelji i plesačice, čak i mitski Hudini, pojavljuju se u Londonu, dok krijumčari i plodne majke naseljavaju kurdska sela, a kockara i svojevoljnih supružnika ima na oba mesta.
Premda delo Elif Šafak deli neke teme sa savremenim kolegama iz Turske, kao što je Orhan Pamuk, baveći se sukobom između tradicionalnih turskih i zapadnjačkih vrednosti, njena paleta je mnogo šira. Njena priča je živopisna poput istanbulske velike pijace dok se opčinjavajući prizori i arome prelivaju u donekle klaustrofobične uličice zagušene beskrajnim gomilama pešaka.
Uprkos širini predmeta i stilskim prelazima, autorkina snažna proza drži priču celovitom, ispresecanom lirikom, prošaranom mitom i posutom prahom sa ruku džinova (duhova). Poezija, aforizmi i pasusi iz Kurana odvraćaju čitaoca od sive i teške stvarnosti, i premda ne obezbeđuju prave odgovore na duboka pitanja, često nude utehu. Kod Elif Šafak nije reč samo o polu, rasi i sukobima.
Jedna od stvari koje dižu atmosferu na izrazito senzualan način su rasprave o hrani, začinima, draguljima, lekovitim travama, ne tako sveobuhvatne kao „Anatomija melanholije“ Roberta Bartona ali sličnog duha. Verovatno nije slučajno što je Pembe izabrala za ljubavnika kuvara zaljubljenog u filmove, željnog da podeli kulinarske tajne, šaljući tako čitaoca ili do frižidera ili na stranice Gugla koje se bave filmom.
Ali ove nevine digresije su kratkotrajne i roman ostaje čvrsto ukorenjen u priču o dve nerazdvojne bliznakinje i teme o pojedinačnom kao i nacionalnom identitetu, od kojih je potonja detaljno obrađena u drugom romanu Elif Šafak pod naslovom „Istanbulsko kopile“. U romanu „Čast“, bez teme o identitetu pojedinca, čak i više nego o nacionalnom identitetu, ideja vodilja o „dvostrukosti i podeljenosti“ iz početne rečenice knjige ne bi uspela da nađe svoj put do odgovora na Esminu zagonetku: „Moja majka je umrla dvaput“. A taj odgovor je vredan ovog putovanja.
Izvor: washingtonindependentreviewofbooks.com
Prevod: Vladimir Martinović
Sudbina dve sestre je u srži priče koja se bavi istorijom njihove porodice ispunjene parnjacima i podelama. U generaciji koja je prethodila Pembe i Džamili, pojavljuju se isti suprotstavljeni lajtmotivi, koji se ponavljaju. Na primer, njihova majka Naze, redovno svake godine rađa u nadi da će konačno porodica dobiti sina, dok Pembina svekrva zauzima nezavisan ako ne i upitan stav prema veri, običajima i dužnosti. Očevi i sinovi se drže istog obrasca ponavljajući ga i pojačavajući problematično ponašanje kroz naraštaje. Otac je pijanac. Njegov sin je kockar. A njegov potomak ubica.
Pembe napušta kurdsko selo, naseljavajući se prvo u Istanbulu, zatim u istočnom Londonu a njena porodica, suprug Adem i tri deteta – Aleks (Iskander na turskom), Esma i Junus – nose zaplet. Pembin tradicionalan brak, počevši od njegovog zanimljivog udvaranja, nezadovoljavajući je i za nju i za njenog supruga. U manje strogim društvenim normama Londona, oboje traže oduška za sebe, što takođe potvrđuje tradiciju. No, muškarac ima daleko veću slobodu. Ipak, oboje tragaju za ljubavlju koja nedostaje u njihovom braku – bezvremenim medžnunom (ljubavnikom), predivno evociranim u autorkinim lirskim pasažima.
Njihova tri deteta se takođe probijaju, svako na svoj način, kroz nezgodno minsko polje između kurdskih običaja roditelja i obrazaca ponašanja engleskih drugova i vršnjaka. Aleks, najstariji sin rođen u Turskoj, ostaje čvrsto vezan za tradiciju ali njegovi postupci, čak i kada su neizrecivi i varvarski, konfuzni su. Mlađeg sina Junusa ne opterećuju ni prošlost ni tradicija, ali uskoro se zaglibljuje u sloju engleskog društva što nosi izvesne izazove. Sukob koji kida njihove roditelje uticaće i na odnose izmežu braće i sestre, i Esmi, jedinoj ćerki, zapada dužnost da porodicu održi na okupu. Na način karakterističan za srednje dete, ona se bori da nađe srednji put koji će zadovoljiti i mlade i stare. Esma je ta koja otvara roman zagonetkom: „Moja majka je umrla dvaput“ i koja čitaoca tera da preleće preko stranica.
Pripovedanje ide napred-nazad, jedna pozornica zamenjuje drugu. Roman je raskošan i senzualan, prepun lokalnih boja. U jednom poglavlju, vešto se preleće sa 1975. na 1992. godinu a zatim vraća natrag ili prelazi u neku treću deceniju, od kurdskog sela do turskog grada, od Turske do Londona, i tako dalje. Ponekad, takva struktura ubrizga preteranu dinamiku i često zbunjujuće promene ugla gledanja. Esmino „ja“ se brzo smenjuje sa tuđim, i mnogo je drugih spremnih da priči dodaju svoje gledište.
Broj likova i tema – izdaja, dužnost, usamljenost i, naravno, porodična čast, su veliki. Teme se protežu ne samo kroz generacije Pembine i Džamiline porodice, već i preko društva u celini, bilo da se radi o Turskoj ili Londonu. Pojedinačni detalji svakog društva su stavljeni pod mikroskop. Pored opisa sredine u kojoj žive Pembe i njena porodica, tu je i društvo u kojem živi Džamila u Turskoj. Zatvorenici, skitnice, zen učitelji i plesačice, čak i mitski Hudini, pojavljuju se u Londonu, dok krijumčari i plodne majke naseljavaju kurdska sela, a kockara i svojevoljnih supružnika ima na oba mesta.
Premda delo Elif Šafak deli neke teme sa savremenim kolegama iz Turske, kao što je Orhan Pamuk, baveći se sukobom između tradicionalnih turskih i zapadnjačkih vrednosti, njena paleta je mnogo šira. Njena priča je živopisna poput istanbulske velike pijace dok se opčinjavajući prizori i arome prelivaju u donekle klaustrofobične uličice zagušene beskrajnim gomilama pešaka.
Uprkos širini predmeta i stilskim prelazima, autorkina snažna proza drži priču celovitom, ispresecanom lirikom, prošaranom mitom i posutom prahom sa ruku džinova (duhova). Poezija, aforizmi i pasusi iz Kurana odvraćaju čitaoca od sive i teške stvarnosti, i premda ne obezbeđuju prave odgovore na duboka pitanja, često nude utehu. Kod Elif Šafak nije reč samo o polu, rasi i sukobima.
Jedna od stvari koje dižu atmosferu na izrazito senzualan način su rasprave o hrani, začinima, draguljima, lekovitim travama, ne tako sveobuhvatne kao „Anatomija melanholije“ Roberta Bartona ali sličnog duha. Verovatno nije slučajno što je Pembe izabrala za ljubavnika kuvara zaljubljenog u filmove, željnog da podeli kulinarske tajne, šaljući tako čitaoca ili do frižidera ili na stranice Gugla koje se bave filmom.
Ali ove nevine digresije su kratkotrajne i roman ostaje čvrsto ukorenjen u priču o dve nerazdvojne bliznakinje i teme o pojedinačnom kao i nacionalnom identitetu, od kojih je potonja detaljno obrađena u drugom romanu Elif Šafak pod naslovom „Istanbulsko kopile“. U romanu „Čast“, bez teme o identitetu pojedinca, čak i više nego o nacionalnom identitetu, ideja vodilja o „dvostrukosti i podeljenosti“ iz početne rečenice knjige ne bi uspela da nađe svoj put do odgovora na Esminu zagonetku: „Moja majka je umrla dvaput“. A taj odgovor je vredan ovog putovanja.
Izvor: washingtonindependentreviewofbooks.com
Prevod: Vladimir Martinović
