Bilo mi je veoma teško da „svarim“ venecuelansku književnost iz perioda vladavine Čaveza-Madura, sve dok nisam počeo da čitam prvenac Karine Sains Borgo (Karakas, 1982.) Zarobila me je već sa prvim rečima, a naročito Sofoklovim citatom: „I ja sam, kao i ti, odgojen u izgnanstvu.“ Iz toga nam je jasno da je junak ovog romana tema iskorenjivanja, i dok čitamo to nam se potvrđuje sa svakim likom i svakom činjenicom, ali ne kroz živote Venecuelanaca koji žive u dijaspori (poput autorke, koja od 2006. živi u Madridu), već kroz stradanja u samoj Venecueli. Upoznajemo jednu realnost označenu kao „el insilio“ (izgnanstvo bez napuštanja svoje otadžbine), a koja nije ništa drugo do odbijanje da se identifikujemo sa društvom u kom smo rođeni i odrasli, jer je ono što smo voleli odavno mrtvo. Venecuelu koja je postojala pre 1999. godine uništila je horda koju je autorka u romanu nazvala „Sinovima revolucije“.

Roman prati priču jedne mlade žene (Adelaide), koja je upravo izgubila majku (Adelaidu Falkon), u vreme vladavine Čavez-Maduro. „Svet kakav je meni bio znan se urušavao.“ Bila je jedino dete samohrane majke, i od tog trenutka na njenu usamljenost lepila su se sva zla koja su se gomilala tokom dvadeset godina vladavine Uga Čaveza (1954-2012), njegovog političkog naslednika (Nikolasa Madura, 1962) i njihovih poslušnika, utičući na sve aspekte njenog života. Upravo to dešava se i nama koji ostajemo u Venecueli, a, na neki način, i onima čije su porodice još uvek ovde ili su proveli detinjstvo u svojoj otadžbini. Na nekim stranicama, autorka uspeva da prikaže tu ogromnu količinu mržnje, izopačenosti, tragičnosti i ubrzanog propadanja kvaliteta života, čiji smo svedoci u poslednje dve decenije („ljudi su se razbolevali i umirali podjednako brzo kao što su gubili zdrav razum“), i sve povezuje u prilično ujednačenu priču koja prati sadašnjicu junakinje, kao i njena sećanja.

„...Malodušnost se probijala napolje sa istom onom snagom beznađa ljudi koji gledaju kako nestaje sve ono što im je potrebno: drugi ljudi, mesta, prijatelji, uspomene, hrana, staloženost, mir, zdrav razum. ’Izgubiti’ je postao glagol izjednačavanja koji su Sinovi revolucije upotrebljavali protiv nas.“

„Svašta nas je moglo ubiti: pucanj, otmica, krađa. Isključenja struje su trajala satima i spajala zalaske sunca sa neprestanim mrakom.“

Geografski i društveni prostor romana je Karakas, mada nas mnoga sećanja vode u primorsko mesto Okumare de la Kosta, zavičaj Adelaidine majke, gde još uvek žive njene dve tetke, jedina rodbina koju poznaje. Širom Karakasa, vode se neprestane „borbe“ između mladih protestanata protiv vlade i represije koju trpe od policijskih snaga uz podršku „kolektiva“ (para-vojnih formacija, „mašina za ubijanje i krađu, pljačkaški inženjering“). Pripadnice ove druge grupe, nekoliko žena predvođenih „maršalom“, učiniće život naše junakinje nemogućim uz opravdanje: „Mi smo gladne, a vi ste imali sve, nekada ste krali od nas, sad vam vraćamo.“ Ogorčenje i osveta postaju politička praksa, shvatanje da su pravo i pravda sredstva za sticanje lične koristi bez posledica.

Kakva je ta „izgubljena“ zemlja koju su uništili „Sinovi revolucije“? Koje joj vreme, provedeno sa majkom, nedostaje? Za razliku od naše duge, fatalističke literarne tradicije, ovaj roman nam predstavlja jednu drugačiju Venecuelu usred aktuelnih tragičnih događaja („crni dani, verovatno najgori, još od Federalnog rata“) i kakva je bila nekada, sa kojom se junakinja identifikuje i koja je sada (kao i njena majka) mrtva. Bilo je to prosperitetno društvo koje su izgradili stanovnici iz unutrašnjosti (kao u slučaju njene majke koja je prva iz svoje porodice napustila selo i došla u Karakas, gde je diplomirala na univerzitetu i postala intelektualka) i imigranti (predstavljeni u liku obućara Italijana, gospodina Tesea i komšija iz Galicije, vlasnika restorana u Kandelariji). Svi oni ostavili su korenje na drugim mestima, ali vremenom su zavoleli ovu zemlju: „Došli su u Venecuelu u vreme kada je sve trebalo izgraditi, ostavljajući u ruševinama mesta u kojima su rođeni.“ Pre svega, oni su dokaz da u našoj zemlji ne može sve da se svede na bahatost rentijera/bogataša (kako smatraju mnogi intelektualci) i krađu naroda od strane oligarha-kapitalista-amerikanista i/ili korumpirane opozicije (kako bi to ocenili naši sledbenici Marksa i Čaveza).

Odavno nisam čitao roman od koga nisam mogao da se odvojim. Za ovaj roman moglo bi se reći isto što je Mario Vargas Ljosa rekao za roman „Pukovniku nema ko da piše“ (Gabrijel Garsija Markes, 1961.): „To je pravi mali dragulj.“, mali, zbog malog broja stranica. I moglo bi se reći da je lako „svarljiv“, jer u fokusu nisu politička dešavanja, već život koji je politika na kraju gotovo uništila. Hvala autorki što je napisala ono što već dvadeset godina mnogi od nas žele da iz sveg glasa objave svetu, uz nadu da će to ohrabriti i druge pisce da pođu njenim stopama.

Autor: Karlos Baljadares Kastiljo
Izvor: letralia.com
Prevod: Maja Horvat