Nil Gejmen o „Okeanu na kraju puteljka“ na Vest Endu
Pretprošle godine, u jeku snimanja televizijske adaptacije romana „Dobra predskazanja“ i „Anansijevi momci“, razgovarali smo sa Nilom Gejmenom, jednim od najuspešnijih pisaca današnjice. Kompanija Netfliks je prema njegovom strip serijalu „Sendmen“ snimila igranu seriju čija je premijera emitovana prošle godine. I to nije sve: u razgovoru Gejmen govori o tome kako je uključen u pozorišnu adaptaciju svoje knjige „Okean na kraju puteljka“ u Kraljevskom nacionalnom teatru na Vest Endu.
U poslednje vreme se stiče utisak da ste sveprisutni.
Bože dragi, zaista tako deluje.
Kakav je to osećaj?
Čudan, veoma čudan.
Trenutno snimate dve serije i promovišete pozorišnu predstavu. Raspored Vam je prenatrpan.
Da, u pravu ste. Danas ću prvo odgledati čitavu gomilu audicija, a zatim ću morati da se bacim na prerađivanje nekih scenarija... Veoma mi je drago što smo završili snimanje „Sendmena“ – jedna obaveza manje. Ne želim da me pogrešno shvatite, ne žalim se. Sve što se u poslednje vreme dešava mi zaista imponuje, ali je u isti mah i pomalo bizarno. Najveći deo karijere proveo sam daleko od svetlosti reflektora, a sada imam utisak da su svi upereni pravo u mene.
Da li ste se dvoumili oko saradnje sa Nacionalnim teatrom?
Ne, odmah sam pristao. Nikada ne pravim probleme oko autorskih prava i uvek mi je drago kada čujem da neko želi da postavi moju priču na pozornicu. Rad na pripremi pozorišne predstave je izuzetno težak i komplikovan, a pritom nikada ne znate da li ćete ga uspešno privesti kraju.
Da li ste ljubitelj pozorišta?
Roditelji su veoma rano počeli da me vode na predstave, ali ono što je zacementiralo moju ljubav prema pozorištu bila je produkcija „Svini Toda“ iz 1993, u izvođenju Nacionalnog teatra. Sećam se da sam sedeo u prvom redu i u trenutku kada me je poprskala krv sa pozornice pomislio sam: ovo je najbolji trenutak u mom životu!
Radnju romana kao što je „Okean na kraju puteljka“ nije lako preneti na pozorišne daske. Da li ste bili svesni rizika?
Naravno, ali imao sam puno poverenje u rediteljku Kejti Rad i dramaturga Džoela Horvuda. Oduvek je bilo i biće neuspešnih adaptacija. I to je sasvim u redu, dešava se. Takvi promašaji se uglavnom brzo zaboravljaju. Ali u slučaju „Okeana“ zaista nije bilo previše razloga za brigu.
Da li ste nekad poželeli da i sami napišete pozorišni komad?
Oduvek sam to želeo i zaista ne znam zašto nisam. Verovatno zato što svaki put kada pomislim da je pravi trenutak iskrsne neka obaveza ili izgubim samopouzdanje. U vreme kada sam živeo na američkom Srednjem zapadu, došao sam na ideju da ponudim svoje usluge jednom od popularnih lokalnih pozorišta, ali uprava nije bila zainteresovana. Mislim da su bili pomalo zbunjeni. Okej, pomislio sam, onda ništa od toga.
U poslednje vreme se stiče utisak da ste sveprisutni.
Bože dragi, zaista tako deluje.
Kakav je to osećaj?
Čudan, veoma čudan.
Trenutno snimate dve serije i promovišete pozorišnu predstavu. Raspored Vam je prenatrpan.
Da, u pravu ste. Danas ću prvo odgledati čitavu gomilu audicija, a zatim ću morati da se bacim na prerađivanje nekih scenarija... Veoma mi je drago što smo završili snimanje „Sendmena“ – jedna obaveza manje. Ne želim da me pogrešno shvatite, ne žalim se. Sve što se u poslednje vreme dešava mi zaista imponuje, ali je u isti mah i pomalo bizarno. Najveći deo karijere proveo sam daleko od svetlosti reflektora, a sada imam utisak da su svi upereni pravo u mene.
Da li ste se dvoumili oko saradnje sa Nacionalnim teatrom?
Ne, odmah sam pristao. Nikada ne pravim probleme oko autorskih prava i uvek mi je drago kada čujem da neko želi da postavi moju priču na pozornicu. Rad na pripremi pozorišne predstave je izuzetno težak i komplikovan, a pritom nikada ne znate da li ćete ga uspešno privesti kraju.
Da li ste ljubitelj pozorišta?
Roditelji su veoma rano počeli da me vode na predstave, ali ono što je zacementiralo moju ljubav prema pozorištu bila je produkcija „Svini Toda“ iz 1993, u izvođenju Nacionalnog teatra. Sećam se da sam sedeo u prvom redu i u trenutku kada me je poprskala krv sa pozornice pomislio sam: ovo je najbolji trenutak u mom životu!
Radnju romana kao što je „Okean na kraju puteljka“ nije lako preneti na pozorišne daske. Da li ste bili svesni rizika?
Naravno, ali imao sam puno poverenje u rediteljku Kejti Rad i dramaturga Džoela Horvuda. Oduvek je bilo i biće neuspešnih adaptacija. I to je sasvim u redu, dešava se. Takvi promašaji se uglavnom brzo zaboravljaju. Ali u slučaju „Okeana“ zaista nije bilo previše razloga za brigu.
Da li ste nekad poželeli da i sami napišete pozorišni komad?
Oduvek sam to želeo i zaista ne znam zašto nisam. Verovatno zato što svaki put kada pomislim da je pravi trenutak iskrsne neka obaveza ili izgubim samopouzdanje. U vreme kada sam živeo na američkom Srednjem zapadu, došao sam na ideju da ponudim svoje usluge jednom od popularnih lokalnih pozorišta, ali uprava nije bila zainteresovana. Mislim da su bili pomalo zbunjeni. Okej, pomislio sam, onda ništa od toga.
„Okean na kraju puteljka“ govori o zaboravljenom detinjstvu. Da li su iskustva iz detinjstva uticala na Vaše stvaralaštvo?
U slučaju „Okeana“ jesu, jer je njegova priča zapravo uspomena iz detinjstva. To naravno ne znači da će uticati i na moj naredni projekat, šta god to bilo. Veoma mi je važno da ne zaboravim kako je to biti dete – kako izgleda biti zaljubljen u knjige i sa nezamislivom predanošću i brigom graditi nove svetove u mašti. Taj nivo ljubavi i entuzijazma je ono čemu danas težim u svemu čega se prihvatim.
Inspiraciju ste pronašli u događaju iz detinjstva za koji ste saznali tek decenijama kasnije. Ako se ne varam, podstanar Vaše porodice je izvršio samoubistvo u automobilu Vaših roditelja. Da li Vas je to saznanje uznemirilo?
Priču sam prvi put čuo kada sam već zašao u četrdesete. Dok sam jednog dana sa ocem razgovarao o svom novom automobilu, na pamet mi je iznenada pao beli mini moris koji su moji roditelji vozili kada sam bio dečak. Pitao sam oca šta se desilo sa tim kolima. Pogledao me je iznenađeno: „O, zar ti nismo rekli?“, i počeo da priča. Priča je zaista tragična, ali budući da se radilo o nekome koga se nisam sećao, ne mogu da kažem da me je naročito potresla. Da budem iskren, moja prva reakcija je bila: „Hoćeš da kažeš da se kada sam imao sedam godina dogodilo nešto zanimljivo i nikome nije palo na pamet da mi to kaže?“ Ali onda je počelo da me kopka pitanje: A šta bi se desilo da su mi rekli?
Da li su vam draži noviji romani poput „Okeana na kraju puteljka“ ili knjige sa početka karijere kao što su, recimo, „Dobra predskazanja“?
Ne znam šta da Vam kažem. Sve je to veoma čudno. Nedavno sam nekoliko epizoda „Sendmena“ odgledao sa suzama u očima i to me je jako iznenadilo. Plakao sam zbog nečega što sam napisao pre trideset godina. Ako pak govorimo o „Okeanu“, tu je vremensko rastojanje zapravo još veće, jer govori o događajima od pre pola veka i mojim dečačkim snovima i maštarijama. Ta priča je bila poklon za moju suprugu koja je želela da me bolje upozna.
Postoji li još neka od Vaših knjiga čiju adaptaciju biste voleli da vidite na sceni?
Odlično pitanje! Voleo bih da vidim mjuzikl „Anansijevi momci“, zato što mislim da bi pesme bile sjajne. Pre nekoliko godina sam u Americi gledao jednu kvalitetnu amatersku produkciju „Nikadođije“, ali voleo bih da je vidim i na velikoj sceni, u izvođenju profesionalaca. Voleo bih da vidim i „Knjigu o groblju“, što je, nažalost, nemoguće. Mnogi divni reditelji i pozorišta su se raspitivali za taj roman, ali ja ne mogu da im pomognem jer sam filmska prava prodao studiju Dizni, čime su automatski zamrznuta i pozorišna prava. Za sada ćemo morati da se zadovoljimo „Okeanom na kraju puteljka“, čija premijera je zakazana za maj 2022. godine.
Pogledajte trejler za ovu magičnu pozorišnu adaptaciju:
U slučaju „Okeana“ jesu, jer je njegova priča zapravo uspomena iz detinjstva. To naravno ne znači da će uticati i na moj naredni projekat, šta god to bilo. Veoma mi je važno da ne zaboravim kako je to biti dete – kako izgleda biti zaljubljen u knjige i sa nezamislivom predanošću i brigom graditi nove svetove u mašti. Taj nivo ljubavi i entuzijazma je ono čemu danas težim u svemu čega se prihvatim.
Inspiraciju ste pronašli u događaju iz detinjstva za koji ste saznali tek decenijama kasnije. Ako se ne varam, podstanar Vaše porodice je izvršio samoubistvo u automobilu Vaših roditelja. Da li Vas je to saznanje uznemirilo?
Priču sam prvi put čuo kada sam već zašao u četrdesete. Dok sam jednog dana sa ocem razgovarao o svom novom automobilu, na pamet mi je iznenada pao beli mini moris koji su moji roditelji vozili kada sam bio dečak. Pitao sam oca šta se desilo sa tim kolima. Pogledao me je iznenađeno: „O, zar ti nismo rekli?“, i počeo da priča. Priča je zaista tragična, ali budući da se radilo o nekome koga se nisam sećao, ne mogu da kažem da me je naročito potresla. Da budem iskren, moja prva reakcija je bila: „Hoćeš da kažeš da se kada sam imao sedam godina dogodilo nešto zanimljivo i nikome nije palo na pamet da mi to kaže?“ Ali onda je počelo da me kopka pitanje: A šta bi se desilo da su mi rekli?
Da li su vam draži noviji romani poput „Okeana na kraju puteljka“ ili knjige sa početka karijere kao što su, recimo, „Dobra predskazanja“?
Ne znam šta da Vam kažem. Sve je to veoma čudno. Nedavno sam nekoliko epizoda „Sendmena“ odgledao sa suzama u očima i to me je jako iznenadilo. Plakao sam zbog nečega što sam napisao pre trideset godina. Ako pak govorimo o „Okeanu“, tu je vremensko rastojanje zapravo još veće, jer govori o događajima od pre pola veka i mojim dečačkim snovima i maštarijama. Ta priča je bila poklon za moju suprugu koja je želela da me bolje upozna.
Postoji li još neka od Vaših knjiga čiju adaptaciju biste voleli da vidite na sceni?
Odlično pitanje! Voleo bih da vidim mjuzikl „Anansijevi momci“, zato što mislim da bi pesme bile sjajne. Pre nekoliko godina sam u Americi gledao jednu kvalitetnu amatersku produkciju „Nikadođije“, ali voleo bih da je vidim i na velikoj sceni, u izvođenju profesionalaca. Voleo bih da vidim i „Knjigu o groblju“, što je, nažalost, nemoguće. Mnogi divni reditelji i pozorišta su se raspitivali za taj roman, ali ja ne mogu da im pomognem jer sam filmska prava prodao studiju Dizni, čime su automatski zamrznuta i pozorišna prava. Za sada ćemo morati da se zadovoljimo „Okeanom na kraju puteljka“, čija premijera je zakazana za maj 2022. godine.
Pogledajte trejler za ovu magičnu pozorišnu adaptaciju:
Autor: Andžej Lukovski
Izvor: timeout.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Kimberly Butler
Izvor: timeout.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Kimberly Butler
Autor: Nil Gejmen
