Dobre vesti za sve ljubitelje Nikolasa Sparksa: njegov novi roman „Povratak“ se nedavno pojavio, a radnja je smeštena u Severnu Karolinu. Priča prati vojnog ortopedskog hirurga čiju je blistavu budućnost ugrozilo teško ranjavanje u Avganistanu.

Po povratku u rodni grad, dvoje ljudi – zamenica šerifa s kojom je u vezi i tajanstvena tinejdžerka koja zna nešto o smrti njegovog dede – učiniće njegov boravak zamršenim. Šta pisac Nikolas Sparks čita ovih dana? I da li on svoje romane namenski piše za filmske adaptacije? Sastali smo se s njim da bismo saznali odgovore na ta pitanja.

Jednom ste rekli da sve vaše romane povezuje ista nit. Kako bi opisali tu zajedničku nit u „Povratku“ i šta vas je njoj privuklo? I da li postoje planovi za novu filmsku adaptaciju?

„Povratak“ obuhvata mnogo tema; to je u osnovi ljubavna priča, koja istovremeno istražuje temu praštanja, postojanosti, iskupljenja, vernosti i tajne. Želeo sam da napišem roman koji će zahvatiti složenost ljudskih osećanja u različitim vidovima, i da držim čitaoca u neizvesnosti do poslednje stranice.

Gde je poniklo seme za „Povratak“?

Mislim da se svi autori suočavaju sa problemom kada treba da opišu stvaralački proces jer u njemu postoji trunka čarolije. Čak ni ja ne razumem tačno kako to funkcioniše. Ono što mogu da kažem je da prvobitna inspiracija za svaku priču – ta prva zamisao – dolazi sa svih strana. Na primer: možda imam ideju za neki lik, ili imam želju da istražim određenu temu, ili sam možda pročitao članak u novinama koji je podstakao moja interesovanja.

U slučaju „Povratka“ prva zamisao mi je bila da istražim šta se dešava sa osobom nakon traumatične povrede, zbog čega mora da okonča karijeru za koju je mislio da čini sastavnid eo njegove ličnosti. I kako on posle svega doživljava samog sebe. Želeo sam da kroz priču pokažem ne samo da čovek može da prevaziđe glavne prepreke u životu, već da pomažući jedni drugima, često pomažemo sami sebi.
Potom je usledila druga zamisao, pa treća i, malo po malo, priča se sama sklopila.

Kako znam koja je ideja dobra a koja nije? Pretpostavljam da je to dosta slično instinktivnom osećaju; jednostavno znam da li će nešto biti dobro ili neće.

Koje druge osnove moraju da imaju vaši romani kako bi dobili dobru romantičnu i zagonetnu priču?

Svi veliki romani, uključujući i one koje imaju romantične elemente, imaju istu osnovne zahteve: priču ili zaplet koji je zanimljiv ili nov; stil pisanja koji budi iskrene emocije; originalne junake neodoljive izražajnosti, sa dovoljno mana da bi delovali verodostojno; priča izgrađena tako da vuče čitaoca da nastavi sa čitanjem; i napokon, prikladna dužina kako bi se priča ispričala do kraja.

Doživeli ste veliki uspeh u izdavaštvu, ali vaše priče se dobro prenose i na film. Da li uopšte razmišljate o filmskoj obradi dok pišete knjigu?

Obično u samom začetku priče mislim i o romanu i o filmu. Svaka priča za koju se odlučim da je napišem treba da bude originalna i zanimljiva za oba medija. Mnoge priče sam odbacio jer nisu prošla oba kriterijuma. Neke sam odbio jer nisu davale osnovu za dobar film. Druge sam odložio jer su bile pogodne za film, ali im je nešto nedostajalo da bi bile dobar roman. Pošto se odlučim za neku priču, onda počnem da razmišljam samo o svojstvu romana. Čim završim sa romanom i dođemo do njegove adaptacije u scenario, razmišljam samo o kvalitetu filma.

U „Povratku“ se vraćamo u Severnu Karolinu, u Nju Bern. Šta se nalazi u tim ljupkim istorijskim gradovima Severne Karoline što vas inspiriše da pišete u njima?

Svoje romane sam postavio u istočni deo Severne Karoline iz nekoliko razloga od kojih je prisnost najočiglednija. Ne samo što živim u tom delu i što sam posetio sva mesta o kojima pišem, već sam i čitaoce navikao da od mene to očekuju. To je prelepi deo zemlje, sa širokim rekama sporog toka i stotinama malih gradova u kojima se život odvija sporije nego u drugim delovima zemlje.

Koji autori ili knjige vas prate kroz život? Da li se vraćate pojedinim klasicima?

Pročitao sam mnogo klasika 19. veka, ali su me oblikovala dela Čarlsa Dikensa, Marka Tvena, Marsela Prusta i Džejn Ostin. S početka 20. veka trudim se da ponovo iščitam radove Stajnbeka, Hemingveja, Ficdžeralda, Foknera i Virdžinije Vulf. Od autora s kraja 20. veka izdvojio bih dela poput „Lovca u žitu“, „Lolite“, „Kvake 22“, „Klanice Pet“ i „Ubiti pticu rugalicu“. Takođe visoko cenim dela Sola Beloua, Larija Mekmartrija i Vilijama Stajrona.

Čiju novu novu knjigu nećete nikada propustiti?

Stivena Kinga, Harlana Kobena, Lija Čajlda, Džilijen Flin, Džona Grišama, Denisa Lehane i Džona Konolija.

Autor: Megan O'Nil Mel
Izvor: parade.com
Prevod: Aleksandra Mišić