Nevaljalci iz knjiga: Miki Sabat – oličenje greha iz pera Filipa Rota
Antiheroj iz Rotovog romana „Sabatovo pozorište“ (1995), zaslepiće vas svojom zaprepašćujućom mizoginijom, nečuvenom mizantropijom i bezočnim nihilizmom – pa ipak, uvući će vam pod kožu.
Čitaoci su začuđujuće zaštitnički nastrojeni prema izopačenom Mikiju Sabatu, heroju, antiheroju i zlikovcu iz remek-dela „Sabatovo pozorište“ (1995), Filipa Rota. Ipak, nakon više od 400 strana punih žuči, nije najjasnije čime je on zaslužio tu naklonost. On je oličenje noćne more, definicija antipatičnog junaka o kojima se uči na seminarima iz kreativnog pisanja, i otkriti takvo monstruozno stvorenje nesumnjivo izaziva šok. Ali istovremeno to je gorko-slatko subverzivno iskustvo – i time se verovatno delimično objašnjava njegova privlačnost.
On je nevaljalac epskih razmera. Međutim, on nije ni Pilat ni Jago, samo jedan tužan, napaljeni starac, besan zbog nadolazeće tame. I kao u slučaju Magbeta, što su nečuveniji Sabatovi ispadi, to smo više zaslepljeni njegovim razuzdanim sjajem. On je oličenje greha, supernova ili, u najmanju ruku, vatromet koji se rasprskava po Rotovim majstorski sročenim pasusima; zaslepljuje nas svojom zapanjujućom mizoginijom, nečuvenom mizantropijom, bezočnim nihilizmom. Kako je Rot to izveo? Ili, da budemo krajnje precizni, kako je bez obzira na sve, uspeo da nas natera da ga zavolimo?
Za one koji nisu upućeni u sadržaj romana, Sabat je javno osramoćeni profesor, zaboravljeni lutkar, ožalošćen zbog smrti svoje razvratne ljubavnice Drenke, „obične žene spremne na sve“. U svetlu Sabatove odluke da se sa neminovnim propadanjem suoči tako što će imati što je moguće više seksa, njen entuzijazam je bio više nego dobrodošao. Na početku romana, Sabata „od sedamdesete deli šest kratkih godina“, i poražen je spoznajom da se „igra brzo bliži kraju“. On je stari jarac zarobljen u kolotečini, u begu od besmisla; ali on je i čovek koji je neprestano u problemu. Da li je muškarac ili nije? Da li se ikada zaista oporavio od pogibije brata u Drugom svetskom ratu? Da li može da se suoči sa neminovnošću sopstvene smrti, i sa porazom koji joj prethodi: impotencijom. Ali ne samo seksualnom, već sa sveopštom impotencijom; slabost glasa, verbalnog uticaja na svet. I dok čitamo stranicu za stranicom, zaprepašćeno odmahujući glavom, postaje nam jasno da je Miki Sabat rešen da istera svoje do kraja.
Jasno je, takođe, da je određenje Sabata kao zlikovca višestruko opravdano. Ne samo što je seksualni fanatik i erotomanijak, Sabat je i vanserijski sociopata. Takođe je i na ivici pedofilije, ako se uzme u obzir čeprkanje po fioci za donji veš maloletne ćerke njegovog najboljeg prijatelja. Patološki lažov, onanista sa groblja, čovek bez dece koji prezire porodice i parove; suprotno razdraganim izlivima smeha, nade, dobrote i blagostanja (što je svojevrsna američka opsesija: vidite i Dejvida Linča), Sabat nas očarava svojom negativnošću.
Pa ipak... pa ipak. Zar nisu njegovi histerični ispadi na temu smrti opasno bliski onome kako se svako od nas oseća kada se suoči sa Smrću? Nakon što prebrodite čuvenih dvadesetak strana traskripta telefonskog seksa sa studentkinjom (koje sramotno detaljno svedoče o činu koji ga je lišio univerzitetske karijere), zar se ne biste složili da Sabat zapravo stvari naziva pravim imenom? I zaista, vrlo brzo čitalac otkriva da je „Sabat realista, surovi realista“. Zaslepljen je besom „zbog svega što se događa“. Možda se ovom knjigom sugeriše da bi trebalo da se i mi tako osećamo. Na kraju svog života, Sabat „ima nezajažljivu sklonost prema svemu nečuvenom“. A Rotove zapetljane, avanturističke, sintaksički besprekorne rečenice pojačavaju taj utisak. One na savršen način dočaravaju Sabatovo neprestano pomeranje granica dozvoljenog. Ali nije se samo muški lik okoristio sklonošću za preterivanjem pokojnog autora. Rotov zvanični biograf, Klaudija Rot Pjerpont, navodi da lik Drenke „produbljuje ženski osećaj za moguće, a upravo to i jeste uloga junakinja“. Naravno, Rot će radije oskrnaviti ovo divljenje tako što će njegov junak masturbirati na njenom grobu (a on nije jedini lik koji će to raditi), ali uvek se nađe neko ko sve pokvari.
I zašto ga trpimo? (Sabata, ne Rota.) Da li nas privlači nevaljalstvo; to oličenje zla kakvi su Šekspirov Klaudije ili Dikensov Bil Sajks? Zanimljivo je da Dikens, pišući u doba pre Frojda, svoje nevaljalce opravdava nagoveštajem da im se nekada davno dogodilo nešto ružno. Ali za Rota to nije opcija. Sabatova zloba nema uzrok, a svakodnevna lepota onih koji ga okružuju podstiče ga da uživa u sopstvenoj ružnoći. Možda je razlog iz kog se zaštitnički ponašamo prema Sabatu, činjenica da je on očigledno čovek koji živi u strahu. Uplašen koliko smo i sami uplašeni kada se suočimo sa neizbežnim ništavilom.
Autor: Džad Kuk
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
Čitaoci su začuđujuće zaštitnički nastrojeni prema izopačenom Mikiju Sabatu, heroju, antiheroju i zlikovcu iz remek-dela „Sabatovo pozorište“ (1995), Filipa Rota. Ipak, nakon više od 400 strana punih žuči, nije najjasnije čime je on zaslužio tu naklonost. On je oličenje noćne more, definicija antipatičnog junaka o kojima se uči na seminarima iz kreativnog pisanja, i otkriti takvo monstruozno stvorenje nesumnjivo izaziva šok. Ali istovremeno to je gorko-slatko subverzivno iskustvo – i time se verovatno delimično objašnjava njegova privlačnost.
On je nevaljalac epskih razmera. Međutim, on nije ni Pilat ni Jago, samo jedan tužan, napaljeni starac, besan zbog nadolazeće tame. I kao u slučaju Magbeta, što su nečuveniji Sabatovi ispadi, to smo više zaslepljeni njegovim razuzdanim sjajem. On je oličenje greha, supernova ili, u najmanju ruku, vatromet koji se rasprskava po Rotovim majstorski sročenim pasusima; zaslepljuje nas svojom zapanjujućom mizoginijom, nečuvenom mizantropijom, bezočnim nihilizmom. Kako je Rot to izveo? Ili, da budemo krajnje precizni, kako je bez obzira na sve, uspeo da nas natera da ga zavolimo?
Za one koji nisu upućeni u sadržaj romana, Sabat je javno osramoćeni profesor, zaboravljeni lutkar, ožalošćen zbog smrti svoje razvratne ljubavnice Drenke, „obične žene spremne na sve“. U svetlu Sabatove odluke da se sa neminovnim propadanjem suoči tako što će imati što je moguće više seksa, njen entuzijazam je bio više nego dobrodošao. Na početku romana, Sabata „od sedamdesete deli šest kratkih godina“, i poražen je spoznajom da se „igra brzo bliži kraju“. On je stari jarac zarobljen u kolotečini, u begu od besmisla; ali on je i čovek koji je neprestano u problemu. Da li je muškarac ili nije? Da li se ikada zaista oporavio od pogibije brata u Drugom svetskom ratu? Da li može da se suoči sa neminovnošću sopstvene smrti, i sa porazom koji joj prethodi: impotencijom. Ali ne samo seksualnom, već sa sveopštom impotencijom; slabost glasa, verbalnog uticaja na svet. I dok čitamo stranicu za stranicom, zaprepašćeno odmahujući glavom, postaje nam jasno da je Miki Sabat rešen da istera svoje do kraja.
Jasno je, takođe, da je određenje Sabata kao zlikovca višestruko opravdano. Ne samo što je seksualni fanatik i erotomanijak, Sabat je i vanserijski sociopata. Takođe je i na ivici pedofilije, ako se uzme u obzir čeprkanje po fioci za donji veš maloletne ćerke njegovog najboljeg prijatelja. Patološki lažov, onanista sa groblja, čovek bez dece koji prezire porodice i parove; suprotno razdraganim izlivima smeha, nade, dobrote i blagostanja (što je svojevrsna američka opsesija: vidite i Dejvida Linča), Sabat nas očarava svojom negativnošću.
Pa ipak... pa ipak. Zar nisu njegovi histerični ispadi na temu smrti opasno bliski onome kako se svako od nas oseća kada se suoči sa Smrću? Nakon što prebrodite čuvenih dvadesetak strana traskripta telefonskog seksa sa studentkinjom (koje sramotno detaljno svedoče o činu koji ga je lišio univerzitetske karijere), zar se ne biste složili da Sabat zapravo stvari naziva pravim imenom? I zaista, vrlo brzo čitalac otkriva da je „Sabat realista, surovi realista“. Zaslepljen je besom „zbog svega što se događa“. Možda se ovom knjigom sugeriše da bi trebalo da se i mi tako osećamo. Na kraju svog života, Sabat „ima nezajažljivu sklonost prema svemu nečuvenom“. A Rotove zapetljane, avanturističke, sintaksički besprekorne rečenice pojačavaju taj utisak. One na savršen način dočaravaju Sabatovo neprestano pomeranje granica dozvoljenog. Ali nije se samo muški lik okoristio sklonošću za preterivanjem pokojnog autora. Rotov zvanični biograf, Klaudija Rot Pjerpont, navodi da lik Drenke „produbljuje ženski osećaj za moguće, a upravo to i jeste uloga junakinja“. Naravno, Rot će radije oskrnaviti ovo divljenje tako što će njegov junak masturbirati na njenom grobu (a on nije jedini lik koji će to raditi), ali uvek se nađe neko ko sve pokvari.
I zašto ga trpimo? (Sabata, ne Rota.) Da li nas privlači nevaljalstvo; to oličenje zla kakvi su Šekspirov Klaudije ili Dikensov Bil Sajks? Zanimljivo je da Dikens, pišući u doba pre Frojda, svoje nevaljalce opravdava nagoveštajem da im se nekada davno dogodilo nešto ružno. Ali za Rota to nije opcija. Sabatova zloba nema uzrok, a svakodnevna lepota onih koji ga okružuju podstiče ga da uživa u sopstvenoj ružnoći. Možda je razlog iz kog se zaštitnički ponašamo prema Sabatu, činjenica da je on očigledno čovek koji živi u strahu. Uplašen koliko smo i sami uplašeni kada se suočimo sa neizbežnim ništavilom.
Autor: Džad Kuk
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
