Nenad Racković: Niko ne može razumeti vaš bol
Novi roman Nenada Rackovića „Sluz i žuč“ svojevrstan je književni remiks jer je autor, nakon čitavog životnog puta koji je prešao, shvatio da živi u kulturnom okviru koji mu ne odgovara, pa se okrenuo stravi i užasu, kako bi na taj način strogo definisao da se knjiga ne može tumačiti van zakonitosti žanra.
„Depresija je ta, a ne ludilo, koja nas poražava, demoralizacija nas užasava, a ne bezumlje, razbijanje iluzija u umu, a ne njegovo pomućenje, jeste ono što ugrožava našu kulturu nade.“ Iz odsudnog trenutka u kojem umetnik ima potrebu da rekapitulira i svoje delo i svoj život nastaju ili nova umetnost ili kreativno umiranje. Nakon „Biblije“ objavljene 2019. godine, Nenad Racković se zadesio na golgoti samosučeljenja i vaskrsnuo sebe romanom „Sluz i žuč“. Smeštajući svog antijunaka, svoj alter ego Džonija, u okvir žanrovskog, horor romana, dao je sebi novi prostor i mogućnosti da na veoma jasan i direktan način progovori o onome što ga je kao umetnika proganjalo ali i oblikovalo.
Kada je roman objavljen, znao si da će prvo pitanje biti – o čemu se radi? Tekst „Sluzi i žuči“ je izuzetno nabijen, jezgrovit i koncizan. Teško je sažeti već tako gust tekst. Zato si stvorio nov i veoma precizan termin – kognitivna strava. Šta je kognitivna strava?
O čemu može da se radi nakon što te otruju rođaci posle mamine smrti?! O stvarnosti smrti. Ali iz subjektivnog kadra. Kognitivna strava je java... Odraz istine nadjačane užasom. Stižem u Beograd iz Golubinaca, gde je Jasmina sahranjena, povraćam pred kioskom na pijaci Bajloni. Unutra se pilići vrte na svom večnom ražnju. Niko vas ne može utešiti i niko ne može razumeti vaš bol.
Od „Petog godišnjeg doba“ preko „Biblije“ do „Sluzi i žuči“ prošao si kroz veliku promenu. Čitajući stranice novog romana, stičemo utisak da je došlo do svojevrsnog rađanja nove svesti, drugačije perspektive, izoštravanja slike. Da li ti je odluka da napišeš žanrovski roman, odnosno da li ti je forma horor romana dala novu pripovedačku slobodu?
Koristeći žanrovski mizanscen, horor scenografiju i nepouzdanog naratora, progovorio sam o morbidnosti koja se širi kao zaraza. Umetnik koristi izražajna sredstva kako bi onostranoj tami odgovorio na pitanje koja je svrha zla. Nema ko da vas razume u doba robota, robova, botova i skotova. Svet umetnikove slobode je ispunjen duhovima. Naročito u drugom delu romana. On priča mrtve priče na mrtvom jeziku o mrtvim stvarima. O zemlji sa čijih međa još nijedan putnik vratio se nije. Ne znam kako bih to bolje rekao... ostaje nam da se plašimo živih. Iskustvo strave je činjenica.
„Sluz i žuč“ specifični su i zbog tvoje saradnje sa ilustratorom Aleksom Gajićem. Kako je do toga došlo i na koji način su njegovi radovi proširili percepciju teksta?
Kao dete beogradskog asfalta i Politikinog zabavnika, znao sam da će Aleksa Gajić umeti da naslika drugog (Džonija) iz dominantne perspektive. Odnosno, vrlo veristički; u jukstapoziciji ekstravagantnog i elegantnog s njegovim prepoznatljivim šik šmekom. Knjiga je ozbiljan književni remiks u želji da se likovno izražavanje karakteristično za grafičke novele približi novoj publici. Rezultat je razgovor dve iste estetike, jedne u formi jezika, a druge u formi slike.
„Depresija je ta, a ne ludilo, koja nas poražava, demoralizacija nas užasava, a ne bezumlje, razbijanje iluzija u umu, a ne njegovo pomućenje, jeste ono što ugrožava našu kulturu nade.“ Iz odsudnog trenutka u kojem umetnik ima potrebu da rekapitulira i svoje delo i svoj život nastaju ili nova umetnost ili kreativno umiranje. Nakon „Biblije“ objavljene 2019. godine, Nenad Racković se zadesio na golgoti samosučeljenja i vaskrsnuo sebe romanom „Sluz i žuč“. Smeštajući svog antijunaka, svoj alter ego Džonija, u okvir žanrovskog, horor romana, dao je sebi novi prostor i mogućnosti da na veoma jasan i direktan način progovori o onome što ga je kao umetnika proganjalo ali i oblikovalo.
Kada je roman objavljen, znao si da će prvo pitanje biti – o čemu se radi? Tekst „Sluzi i žuči“ je izuzetno nabijen, jezgrovit i koncizan. Teško je sažeti već tako gust tekst. Zato si stvorio nov i veoma precizan termin – kognitivna strava. Šta je kognitivna strava?
O čemu može da se radi nakon što te otruju rođaci posle mamine smrti?! O stvarnosti smrti. Ali iz subjektivnog kadra. Kognitivna strava je java... Odraz istine nadjačane užasom. Stižem u Beograd iz Golubinaca, gde je Jasmina sahranjena, povraćam pred kioskom na pijaci Bajloni. Unutra se pilići vrte na svom večnom ražnju. Niko vas ne može utešiti i niko ne može razumeti vaš bol.
Od „Petog godišnjeg doba“ preko „Biblije“ do „Sluzi i žuči“ prošao si kroz veliku promenu. Čitajući stranice novog romana, stičemo utisak da je došlo do svojevrsnog rađanja nove svesti, drugačije perspektive, izoštravanja slike. Da li ti je odluka da napišeš žanrovski roman, odnosno da li ti je forma horor romana dala novu pripovedačku slobodu?
Koristeći žanrovski mizanscen, horor scenografiju i nepouzdanog naratora, progovorio sam o morbidnosti koja se širi kao zaraza. Umetnik koristi izražajna sredstva kako bi onostranoj tami odgovorio na pitanje koja je svrha zla. Nema ko da vas razume u doba robota, robova, botova i skotova. Svet umetnikove slobode je ispunjen duhovima. Naročito u drugom delu romana. On priča mrtve priče na mrtvom jeziku o mrtvim stvarima. O zemlji sa čijih međa još nijedan putnik vratio se nije. Ne znam kako bih to bolje rekao... ostaje nam da se plašimo živih. Iskustvo strave je činjenica.
„Sluz i žuč“ specifični su i zbog tvoje saradnje sa ilustratorom Aleksom Gajićem. Kako je do toga došlo i na koji način su njegovi radovi proširili percepciju teksta?
Kao dete beogradskog asfalta i Politikinog zabavnika, znao sam da će Aleksa Gajić umeti da naslika drugog (Džonija) iz dominantne perspektive. Odnosno, vrlo veristički; u jukstapoziciji ekstravagantnog i elegantnog s njegovim prepoznatljivim šik šmekom. Knjiga je ozbiljan književni remiks u želji da se likovno izražavanje karakteristično za grafičke novele približi novoj publici. Rezultat je razgovor dve iste estetike, jedne u formi jezika, a druge u formi slike.
Glavni junak je Džoni Ar. Ko je on i kako u ovoj priči stvara, preobražava samog sebe?
Igrao sam se značenjima i tumačenjima. Neko kome je Arkan bio uzor u životu postao je Džoni Ar. Ar je i jedinica za merenje površine: sto kvadratnih metara. Toliki je grob našeg heroja kontrakulture. Naravno, Arkanom se ovde pre aludira na arkanu – ezoteričnu i inicijacijsku tajnu – nego na konkretnu istorijsku ličnost. Arkana je i naziv za kartu u igri tarot. U romanu „Sluz i žuč“ bavio sam se tumačenjem sudbine umetnika na ovim prostorima, u naprslinama društvenih slojeva, na mestima gde društvena ili individualna istorija moraju iznova da se oblikuju. Majka mi je bila bibliotekarka, u neku ruku prosvetni radnik. Otac dugogodišnji službenik u Saveznoj skupštini, kasnije književnik u statusu slobodnog umetnika. Odatle potiču koreni nesigurnosti (nepouzdanosti) jezika kao osnovnog medija za proizvodnju značenja u književnosti. Zahvalan sam svojim roditeljima Jasmini i Miodragu Rackoviću što me nisu štitili od haosa u svetu. Iz haosa sam crpeo energiju za svoj rad.
Ovaj roman je i omaž tvojoj majci i celoj njenoj generaciji. Rekao si da mrtvi imaju pravo na istinu o svojoj smrti. Kakvu istinu smo nasledili od generacije naših roditelja?
Naša realnost je narkomafija, a ona ne oprašta licemerju i malograđanštini! Mrtvi imaju prava na istinu barem zbog dece koja su rođena kada je svetu došao kraj. Genom je sve. Sve počinje istorijom. Života nikad dosta – to smo nasledili u raselinama genetskog pamćenja.
„Čovek je beznadežno usamljen, neke stvari su barem jasne; a jedan od razloga te usamljenosti su i njegova nesavršena čula koja ga nepotpuno i pogrešno obaveštavaju o svetu.“ Da li umetnik svojim delom može da kompenzuje ovaj nedostatak čula? Da li je umetnost beg od smrti ili sučeljavanje sa neminovnim?
Zbog strašne usamljenosti koja me je celog života pratila kao čoveka prepuštenog samom sebi, imao sam nekoliko sablasnih iskustava zbog čega sam bio i ostao otvoren prema mogućnosti da su duhovi nešto više i konkretnije od metafora i simbola. Nije to tako loše spram, na primer, situacije u kojoj hara seksualni virus koji bi bio maligni, probijao bi sve prepreke i okončavao vas isprljanošću, konvulzijama i smrću. Umetnost je u mom slučaju čeoni sudar sa realnošću. To su na kraju dva ekvivalenta. Jednom kad prihvatiš stravu kao činjenicu, onda nastaviš da živiš s tom činjenicom.
Autor: Mina Kebin
Izvor: časopis Bukmarker, br. 14
Igrao sam se značenjima i tumačenjima. Neko kome je Arkan bio uzor u životu postao je Džoni Ar. Ar je i jedinica za merenje površine: sto kvadratnih metara. Toliki je grob našeg heroja kontrakulture. Naravno, Arkanom se ovde pre aludira na arkanu – ezoteričnu i inicijacijsku tajnu – nego na konkretnu istorijsku ličnost. Arkana je i naziv za kartu u igri tarot. U romanu „Sluz i žuč“ bavio sam se tumačenjem sudbine umetnika na ovim prostorima, u naprslinama društvenih slojeva, na mestima gde društvena ili individualna istorija moraju iznova da se oblikuju. Majka mi je bila bibliotekarka, u neku ruku prosvetni radnik. Otac dugogodišnji službenik u Saveznoj skupštini, kasnije književnik u statusu slobodnog umetnika. Odatle potiču koreni nesigurnosti (nepouzdanosti) jezika kao osnovnog medija za proizvodnju značenja u književnosti. Zahvalan sam svojim roditeljima Jasmini i Miodragu Rackoviću što me nisu štitili od haosa u svetu. Iz haosa sam crpeo energiju za svoj rad.
Ovaj roman je i omaž tvojoj majci i celoj njenoj generaciji. Rekao si da mrtvi imaju pravo na istinu o svojoj smrti. Kakvu istinu smo nasledili od generacije naših roditelja?
Naša realnost je narkomafija, a ona ne oprašta licemerju i malograđanštini! Mrtvi imaju prava na istinu barem zbog dece koja su rođena kada je svetu došao kraj. Genom je sve. Sve počinje istorijom. Života nikad dosta – to smo nasledili u raselinama genetskog pamćenja.
„Čovek je beznadežno usamljen, neke stvari su barem jasne; a jedan od razloga te usamljenosti su i njegova nesavršena čula koja ga nepotpuno i pogrešno obaveštavaju o svetu.“ Da li umetnik svojim delom može da kompenzuje ovaj nedostatak čula? Da li je umetnost beg od smrti ili sučeljavanje sa neminovnim?
Zbog strašne usamljenosti koja me je celog života pratila kao čoveka prepuštenog samom sebi, imao sam nekoliko sablasnih iskustava zbog čega sam bio i ostao otvoren prema mogućnosti da su duhovi nešto više i konkretnije od metafora i simbola. Nije to tako loše spram, na primer, situacije u kojoj hara seksualni virus koji bi bio maligni, probijao bi sve prepreke i okončavao vas isprljanošću, konvulzijama i smrću. Umetnost je u mom slučaju čeoni sudar sa realnošću. To su na kraju dva ekvivalenta. Jednom kad prihvatiš stravu kao činjenicu, onda nastaviš da živiš s tom činjenicom.
Autor: Mina Kebin
Izvor: časopis Bukmarker, br. 14
Autor: Nenad Racković
