Jedna od najpoznatijih savremenih australijskih spisateljica Nataša Lester rođena je 1973. godine u Pertu, i pre prelaska u profesionalne literarne vode kao diplomirani stručnjak za marketing bavila se marketingom za čuvene kozmetičke kuće Loreal i Mejbelin. U svet književnosti je ušla sa zbirkama pesama, a od od 2016. godine piše istorijske ljubavne romane. Njen roman „Poljubac gospodina Ficdžeralda“ postao je bestseler Njujork tajmsa i proslavio ju je širom sveta. U svojim romanima kombinuje strast prema istoriji, istraživanju, putovanjima, modi i pisanju priča o uspešnim ženama. Takođe predaje i kreativno pisanje. Živi sa porodicom u Pertu.

U izdanju Lagune srpski čitaoci su imali prilike da se upoznaju sa romanom „Diorova tajna“ pre nekoliko godina, a ovog se proleća pojavio i prevod besteseler romana „Kuća na Rivijeri“. O svom literarnom radu, književnosti u svetu nekad i sad i o ulozi žena u svojim romanima u ekskluzivnom intervjuu za nedeljnik Ekspres govori australijska književnica Nataša Lester.

Kako biste predstavili svoj roman „ Kuća na Rivijeri “ koji se nedavno pojavio u srpskom prevodu? Kakva je to zapravo priča?

„Kuća na Rivijeri“ je zadivljujuća priča o ljubavi, umetnosti i porodičnim tajnama, inspirisana istinitim događajima iz Drugog svetskog rata. Kada izbije rat, studentkinja umetnosti Elijana je prebačena na posao u pariski muzej Že de Pom, koji je pod nacističkom kontrolom, a čuvaju ga naoružani vojnici. Iza zaključanih vrata Elijana pronalazi hiljade dragocenih umetničkih dela – kolekciju toliko impresivnu da bi čak i najbolji muzej na svetu imao problema da sakupi toliko blaga. Ona nema pojma odakle su umetnička dela došla i zašto su ih nacisti zatvorili u Že de Pom. Tako počinje opasna misija za Elijanu – pomaganje špijunki i pripadnici Pokreta otpora Rozi Valan da spase ova umetnička dela od odvoženja u Nemačku i trajnog gubitka.

Koliko je bilo teško ženama da budu ne samo majke i supruge već, kao u Vašem romanu, i vešte špijunke u vihoru Drugog svetskog rata?

Veoma teško. Na primer, „Kuća na Rivijeri“ je inspirisana stvarnom heroinom Pokreta otpora Rozom Valan. Roza je radila u muzeju Že de Pom u Parizu, gde su nacisti čuvali desetine hiljada umetničkih dela koja su ukrali od jevrejskih porodica. Pretvarala se da ne govori nemački, ali je koristila svoje znanje jezika da špijunira naciste, beležeći imena ukradenih umetničkih dela i gde su slata, iako je znala da će je Nemci ubiti ako otkriju šta radi. Srećom, njena priča je imala srećan kraj i, nakon rata, uspela je da pronađe i vrati hiljade blaga njihovim zakonitim vlasnicima.

Kako ste prikupili materijal za ovaj roman?

Istraživanje me je vodilo širom Francuske, kao i kroz arhive širom sveta. Moje putovanje je počelo u Parizu u Luvru, gde sam mogla da pronađem neke od ključnih slika koje su Hitler i Gering ukrali tokom Drugog svetskog rata, uključujući Vermerovog „Astronoma“. Zatim sam posetila muzej Že de Pom, koji je služio kao skladište za sva umetnička dela koja su nacisti opljačkali. Nacionalni arhiv u Parizu čuva brojne dokumente o evakuaciji Luvra, kao i detaljan plan da se ona sačuvaju od nacističkih ruku, što je još jedan element priče o kući na Rivijeri.

Možda su Vam Robert Ladlam ili Ričard Haris bili inspiracija za „Kuću na Rivijeri“?

Uglavnom me inspirišu žene pisci, a ne muškarci, a u slučaju ove knjige, nesumnjivo me je inspirisala hrabrost Roze Valan.
I u Vašem romanu „Pariska tajna“ žena je heroina u ratnim uslovima. Da li su žene u ratovima stvari pravi heroji van bitaka?
U svim svojim istorijskim romanima vođena sam impulsom da skrenem pažnju svojih čitalaca na mnoge neverovatne žene koje je istorija tragično zaboravila. Želim da svi znaju, da im se dive i da budu inspirisani njima. One zaslužuju barem to. Mnoge žene o kojima pišem učestovale su zajedno sa muškarcima tokom ratnih deševanja, a koje je istorija pamtila jer se rat uvek smatrao muškim poslom. Ali to je bio i posao ovih žena.

Vaš najnoviji roman „Savez gospođica“ takođe je smešten u period Drugog svetskog rata. Šta vas inspiriše da pišete baš o tom periodu svetske istorije?

Bilo je to vreme velikih promena za žene. Mogle su da izađu iz kuće i preuzmu uloge i izazove koji su im ranije bili zabranjeni. I mislim da to čitaoci vole da pročitaju i dožive – osećaj da konačno, u mojim knjigama, vidimo koliko su žene doprinele minulim pobedama koje su oblikovale potonje generacije.

Da li se književnost može podeliti na muško i žensko pisanje?

­Mislim da su žene sklonije da aktivno traže priče o zaboravljenim ženama u istoriji i da osećaju nužnu potrebu da pišu o njima kako bismo pomogli u uravnoteženju nekih neravnoteža u istoriji.

Šta mislite o sve većem uticaju veštačke inteligencije, da li bi ona mogla da ugrozi klasičnu književnost i umetnost?

Ljudi su oduvek stvarali nove stvari, čak i one koje je do pre samo nekoliko godina bilo teško i zamisliti. Što se tiče uticaja veštačke inteligencije na umetnosti, mislim da će biti potrebno više od mašine koja se hrani ukradenim delima umetnika zaštićenim autorskim pravima da bi ljudi zaboravili na stvaralački nagon.

Vaši romani su popularni i ovde u Srbiji. Da li planirate da dođete u našu zemlju i provedete vreme sa svojim čitaocima?

Nažalost, ne u nekoj bliskoj budućnosti, ali se poseti Srbiji svakako nadam i to želim, jer čujem da je vaša zemlja prelepa. I veoma sam zahvalna svim svojim čitaocima u Srbiji.

Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres