Ostalo je zabeleženo da je sâm Gabrijel Garsija Markes rekao kako ne bi želeo da bude upamćen samo zahvaljujući romanu „Sto godina samoće“ i Nobelovoj nagradi za književnost, nego prvenstveno zahvaljujući novinama koje je osnovao i u kojima se zapravo i kalio kao pisac.

Možda i nije veliki gubitak ako je prosečnom čitaocu roman „Sto godina samoće“ jedini sinonim za Markesa, jer ovo je delo samim svojim kvalitetom bilo dovoljno da kolumbijskog pisca i novinara izbaci u vrh svetske književnosti, ali to ipak ne znači da Markesove novinske članke treba skrajnuti i smatrati ih manje vrednim samo zato što formalno ne idu u domen književnosti kao umetnosti, nego se ponekad približavaju feljtonima, pa čak i političkoj propagandi.

Zahvaljujući Laguninom izdanju antologije Markesovih novinskih tekstova, objavljenoj pod nazivom „Skandal veka i drugi tekstovi“, čitaoci imaju prilike da se na dostojan način upoznaju i sa Markesom kao novinarom, ali i kao političkim analitičarem, pa i kao vernim hroničarem jednog prilično turbulentnog perioda za Južnu Ameriku, a donekle i za Evropu.

I dok se upoznajemo sa žurnalističkom stranom Markesovog stvaralaštva, istovremeno se upoznajemo i sa mnogim kontroverznim istorijskim pojavama, jer nas Markesovi tekstovi vode, takoreći, u srce Južne Amerike i bez predrasuda nam dočaravaju sve blagodeti i teskobe tamošnjeg života, a čak i kad pisac latentno drži stranu određenoj političkoj struji, nije nam teško da sami procenimo i iz istorijske perspektive razumemo zbog čega je odabrao dotičnu stranu.

Upoznajući Južnu Ameriku kroz koju je sâm Markes prošao, shvatićemo i kako je nalazio inspiraciju za svoja dela, jer se istorija ovog kontinenta pokazala više puta kao bolji pisac od samih pisaca, pa kad bi se i bez ikakvog menjanja stvarnost automatski pretočila u roman, verovatno bismo pomislili da je u pitanju fikcija – možda, najzad, u ovome treba tražiti i koren magičnog realizma kao Markesovog osobenog stila, tim pre što se u ponekim člancima dotakao i neobjašnjivih pojava koje su sa one strane realnosti iako bi se mnogi zakleli da su ih bar na trenutak doživeli.

Istaknuta u samom naslovu knjige, obimna reportaža „Skandal veka“ vodi nas u Italiju sredinom dvadesetog stoleća, otkrivajući mračne strane ondašnjeg lagodnog života, ali i pokazujući nam kako se Markes i u novinskim člancima bavio književnom umetnošću podjednako kao u romanima, jer sama reportaža varira između uzbudljivog novinskog članka i detektivskog trilera koji drži pažnju sve dok se misterija ne razotkrije, pa je ovo samo još jedan primer da i Markesovi novinski tekstovi dostižu nivo književne umetnosti.

Čitajući impresije iz evropskih zemalja, upoznajemo se i sa političkim previranjima iz vremena kad je Markes boravio u Evropi, ali istovremeno pratimo i njegova putešestvija, koja se ponekad pretvaraju u opasni avanturizam, pa i u male paradokse, poput onog da je kolumbijski novinar robijao u Francuskoj zbog revolucije u Alžiru.

Iako su fokusirani na društvene, političke i kulturološke teme od pedesetih do osamdesetih godina dvadesetog veka, Markesovi novinski članci nisu nimalo izgubili na aktuelnosti, jer ne samo što se istorija često ponavlja, nego se izvesne predrasude u međuvremenu nimalo nisu promenile, pa će nam tako i izjava o Nobelovoj nagradi koja je dobra samo ako je dodeljena piscu kojeg volimo delovati kao da je danas napisana.

Objavljeni u posebnoj knjizi, izabrani Markesovi članci ne samo što su postali dostupni novoj publici, nego su još jedanput spaseni od zaborava, pa sve i ako izgledaju kao novinarska konkurencija romanesknoj prozi na čelu sa romanom „Sto godina samoće“, ipak se savršeno nadopunjuju i zajedno odolevaju onoj stogodišnjoj samoći koja je simbol potpunog zaborava.

Autor: Dušan Milijić